Mirko Vujić o televiziji budućnosti i još ponečemu
ZNANJE I UČENJE SU NAJVEĆA MOĆ
Onog dana kada je diplomirao ekonomiju, nije prestao da uči. Naprotiv. Neprekidno traži nove izvore znanja, iz oblasti u kojoj se školovao i onoj kojoj se posvetio poslednjih godina – medijima
Mirko Vujić je direktor predstavništva kompanije „More screens“ i bavi se novim tehnologijama u telekomunikacijama, odnosno svim što ima veze sa prenosom televizijskog signala preko interneta. Kao retko ko zna kad padne kako da ustane, realan u sadašnjosti i zagledan u budućnost.
Kako je od ekonomije stigao do telekonikacija, kako ih je povezao?
Kad posao „guši“. Mirko odgovara da se bavio marketingom, političkim, zatim u svojoj agenciji do statusa komercijalnog direktora u Javnom preduzeću „Emisiona tehnika i veze“. Te 2010. godine počeo je da posmatra televiziju i iz proizvodnog ugla.
– Na nekom skupu u Hrvatskoj saznao sam u kom pravcu se ide, ali ta priča tada nije mogla da prođe kod nas. Zainteresovala me ta televizija budućnosti, ogromnih mogućnosti, i krenuo sam time da se bavim.
Zašto je ostavio ono što zovemo sigurnim poslom, u državnom preduzeću?
– Iskreno, gušio me je. Sretao sam se sa brojnim ograničenjima. Osim ako nije reč o velikim entuzijastima, nema mogućnosti da se recimo dobri elektroinženjeri dobro plate, oni nalaze poslove sa 2 do 3 puta većim primanjima. Za manje novca rade manje dobri, pa je i učinak – slab. Tako je i u drugim sektorima. Pokušaj da se nešto inovira nailazi na milion kočenja, kad to ne rade ljudi, koči zakonska regulativa. Umesto da sedim i čekam eventualno otkaz, krenuo sam dalje.
Znanje pruža sigurnost. Mirko naglašava da mu sigurnost pruža i to što
zna šta će biti sutra, bar u narednih 6 do 12 meseci.
– Sigurnost mi daje znanje koje sam stekao. U ovoj, kao i svakoj drugoj oblasti, znanje je moć. Recimo, znam da televizije danas mnogo koštaju, i kako da im se primenom ovoga čime se bavim, smanje troškovi.
Koliko je stresno neprekidno pratiti zahuktali razvoj tehnologije? Mirko kaže da mu je, naprotiv, tavorenje u mestu – stresno.
– Moja žena, inače pravnica, i ja stalno učimo, to je naša potreba, lek protiv dosade i nezadovoljstva. Znanje nas čini radosnim i ispunjava, gradi i razvija.
Nepripremljeni za tranziciju. Pričamo o idealu na ovim prostorima, da završiš školu, zaposliš se i u toj firmi dočekaš penziju. Nečemu što više ne postoji, a ljudi to ne shvataju. Mirko kaže da smo zapravo potpuno nepripremljeni za tranziciju u kojoj se nalazimo.
– Ljude niko nije naučio da treba da uče ceo život da bi opstali, nisu svesni da znanje koje imaju pripada jednom, prošlom vremenu, i da moraju da se unapređuju ako žele da opstanu. Ako treba, potpuno da promene i oblast i način rada. Moramo da se prilagođavamo, umesto što sedimo i čekamo. Moramo da učimo, razvijamo se, imamo inicijativu, usvajamo nove zanate i prihvatamo da neki stari odumiru.
