Milica Stojiljković – Antistresne ženske priče
Guram se sa prijateljicom na ivici optimizma i pesimizma. To otprilike izgleda ovako: šetamo ulicom u nameri da svratimo na kafu i kupimo neke sitnice praveći jedna drugoj društvo, ona vidi svaku rupu na pločniku, smeta joj buka koju prave ulični svirači u Knezu, nerviraju je dečje pesme u prodavnici…
Bliži se 1. septembar, posebno značajan datum za svaku mamu koja ima dete školskog uzrasta, a naročito za mame đaka-prvaka. To je dan kada prestaje raspust, izmiču letnje čarolije i počinju drugačije obaveze. Ipak, u školi se obrazuje, stiču prijatelji i nova iskustva i zato bi trebalo da predstavlja lepo…
Svemu dobrom što smo u životu uradili, prethodila ja pažnja koju smo na to usmerili. Nema domaćice koja je skuvala dobar ručak, a uz to i usisavala i gledala TV i čitala knjigu. Ni studenta koji je dobio 10 učeći ispit tako što je pričao sa drugarima usput i igrao…
Da sam seckala na kriške i merila u kilogramima, kako sam došla do osećaja „lepo mi je“ koji iznutra sad već poprilično jasno osećam, pa, boga mi, bilo bi tu svačega. I ukusnog i bljutavog, i „nikad više probati neću“, uz ozbiljnu gramažu „uh“, „lepo je“, „taško je“, „lako je“….
Scena između mog sina i njegovog najboljeg druga me je juče raspametila. Mi matorci možemo da objašnjavamo i tumačimo koliko hoćemo, ali deca su dokaz da su jednostavnost i fleksibilnost ključne tačke života koji živimo kao zadovoljni i spokojni ljudi. Kako valjda ništa nije slučajno, dok ovih dana pripremam sve…
Pitam se zbog čega smo poverovali da moramo biti jaki po svaku cenu i izbegavati da potražimo pomoć, čak u onim momentima kada nam je stvarno teško i ne vidimo izlaz. Sve češće u neobaveznim razgovorima i sa ženama i sa muškarcima, kada im kažem da se bavim i meditacijom…