Izaberi „LEPO MI JE“
kao stil svog života

Scena između mog sina i njegovog najboljeg druga me je juče raspametila. Mi matorci možemo da objašnjavamo i tumačimo koliko hoćemo, ali deca su dokaz da su jednostavnost i fleksibilnost ključne tačke života koji živimo kao zadovoljni i spokojni ljudi.

Kako valjda ništa nije slučajno, dok ovih dana pripremam sve detalje za seminar „Lepo mi je“ koji počinje 12. aprila, pred oči mi je iskočila jedna situacija sa decom, koja je divna potvrda da ono što radim ima smisla. Reklo bi se, običan razgovor dva osmogodišnjaka, ali kad malo bolje zagledaš, čitava suština života ti sine pred očima.

Razgovaraju njih dvojica, dok hodamo do naše kuće. Jedan govori jednostavno i lako, drugi sav ljut, na ivici suza. Prvi par lepih reči, drugi paljba i ljutnja. I tako čitavih desetak minuta. Dođemo do stana, prvi sad ćuti, drugi i dalje samo kritikuje i žali se na sebe i druge, ni sam ne zna šta mu je. Prvi ćuti. Uzme jaknu od druga ćutke, ni ne pita treba li mu pomoć. Donese keks i banane i posluži ga. Sve bez reči. Sad ćute obojica. Sve traje još bar pet minuta. Sede dva osmogodišnjaka jedan pored drugog i ćute. Samo se čuje krckanje keksa. Prvi, boljeg raspoloženja, pušta muziku. Hej, muziku! On sa svojih osam zna kad se njegov najbolji drug najbolje zabavlja. Pušta muziku i malo namrgođeno lice se transformiše u najveći osmeh na svetu. Žurka počinje. Smeju se. Skaču. Đuskaju. I na kraju jedan drugom „bace kosku“ i kažu: Al’ nam je dobro! Čitavu simboliku života su smestili u ovih dvadesetak minuta.

Ako ste mislili da deca ništa ne znaju i da su „mali“ za velike teme, nadam se da ćete sada prestati tako da mislite. Ja jesam odavno. Kao što rekoh, ova scena mi je potvrdila da će seminar „Lepo mi je“ biti kvalitetan za sve odrasle i da ćemo tamo naučiti ono što smo kao deca možda znali, ali su životne okolnosti učinile da zaboravimo.