Istražujem već godinama zbog čega u životu osećamo zadovoljstvo, a zbog čega se ljutimo i kakve to veze ima sa dobrim odnosom sa sobom, a kakve sa drugim ljudima. I odgovor je, kao što su nas ovi malci podsetili, veoma jednostavan.
Shvatila sam da je oko nas stalno neka buka, koja se sastoji iz ogromnog broja informacija, iz previše obaveza, iz briga i da samo čini da nagomilavamo nezadovoljstvo. Jedini način da tenziju stišamo je da se umirimo. I sama sam se vadila na odgovornost, „pa kako da se opustim i zaustavim, kad imam tolike obaveze, kad plata mora da se zaradi, a dete bude sito i kuća čista“. Jeste, živa istina, od ove odgovornosti, i žene i muškarci, ne smeju bežati. No, ima jedna druga odgovornost. To je odgovornost prema sebi. Ako se stalno dajem poslu, dajem deci, dajem obavezama, dajem stresu – sve to će meni da da jednu jadnu, umornu, verziju mene same, koja više neće imati snage ni za jednu obavezu. I gde je tu odgovornost?! Nema je. Ova dva klinca s početka teksta su sve lepo objasnila – ako ne štima sve kako treba, ljuti smo, nervozni, sve što bi trebalo da uradimo je da se malo relaksiramo, zaustavimo, utišamo. Ništa više od toga nije potrebno! U pitanju je prosta logika, a i nauka i istočnjačke veštine potvrđuju tezu. Kad smo u najvećem problemu i stresu, jedini način da počnemo da rešavamo situaciju je da se umirimo i relaksiramo, jer nije sve strašno kao što izgleda. Ali ako gledamo iz perspektive ljutnje, situacija će biti grozna, ako gledamo iz opuštenijeg ugla, shvatićemo da kriza i nije toliko velika i da je rešiva. Posmatrajte ove dve verzije sebe iz perspektive ova dva mala druga. Ili ćemo da podlegnemo ljutnji i besu i sve lepo umotamo u taj crni „papir“ ili ćemo malo da se stišamo, odćutimo, kao što je prvi mališa uradio, i dobijemo ideju koja vodi ka rešenju.
Opustiti stvar i ne posmatrati je iz najgore perspektive, naravno da ne znači – negiranje situacije takve kakva jeste. Naprotiv, prihvatanje stanja stvari je ključno. Kao što ste videli, prvi dečak nije govorio drugom kako bi trebalo da bude srećan, nije mu govorio da je sve u redu. Ne. Prihvatio je njegovu ljutnju. Razumeo je da nema sada snage za bolje, ali da ima kapacitet da to popravi i samo je sačekao. Kad deca znaju, relano je da i mi odrasli ukapiramo. Naravno, nema potrebe da osuđujućemo sebe ako nam ne ide od ruke, samo polako i stpljivo. Zato će, pored učenja kako da se umirimo i relaksiramo, drugi važan deo seminara biti kako da – vratimo elan, kako da pronađemo izlaz i dođemo do adekvatnog rešenja. Kao što rekoh, kad deca znaju kako, onda ćemo leko naučiti i mi odrasli, jer je samo stvar malog dodatnog znanja, usvajanja par pratkičnih navika i sve izgleda mnogo lagodnije.
Sve ovo su i razlozi, zašto sam seminar nazvala „Lepo mi je“. Zato što nije u pitanju samo – sticanje konkretnih znanja i veština, već opredeljenje za jedan stil života. Namera da u svaki mali i veliki segment svog života uklopimo načine da se umirmo kada je haotično i da se „podignemo“ kada padnemo. Na kraju, sve to je važno zbog našeg zdravlja. Negde sam skoro pročitala: „ne prestajemo da se igramo zato što starimo, već starimo zato što prestajemo da se igramo“. U tome je štos – unošenjem fleskibilnosti i jednostavnosti u svakodnevicu, živimo život koji možemo označiti predznakom „lepo mi je“.
Piše: Milica Stojiljković
http://www.lepomije.rs/predavanjairadionice/seminar-lepo-mi-je/
