Četvrta godina detetovog života
GODINA KADA SE ULAZI U FAZU STABILNOSTI

U ovom uzrastu opiranje i agresija jednostavno nestanu, što izaziva nevericu čak i kod roditelja. Iako je ovo godina kada dete postaje stabilno, i dalje mu je porebna pažnja i ohrabrivanje

Nakon trećeg rođendana roditelji i dete kao da uplove u mirne vode. Negiranje, opiranje, agresija odjednom nestanu što izaziva uglavnom nevericu. Dete je mirno kao što je bilo u prvih šest meseci života. Roditelji su ponosni na svoje dete, šta je sve postiglo ali i na sebe jer su i oni doprineli tome. Ako se problemi iz prethodne godine i dalje nastave, ovo je momenat kada ih treba rešavati.

Zajednički obroci: sa tri godine dete je spremno da jede samo u vreme redovnih obroka i užina. Obroci postaju zajednički porodični događaj, a ne samo uzimanje hrane. Dnevni raspored treba da bude prilagođen tako da svi mogu opušteno da jedu, pričaju, zabavljaju se za stolom. Svi članovi porodice, uključujući i dete, treba da učestvuju u pripremanju hrane, postavljanju i raspremanju stola. Ako je dete probirljivo u jelu, zajednički obroci mogu da budu izvor stresa, zato treba potražiti rešenje od stručnjaka, ali nikako ne treba udovoljavati detetu samo da bi jelo.

Samostalno obavljanje fizioloških potreba: dete je sada naviklo da koristi nošu ili wc šolju bar tokom dana, ali će se sigurno nekada događati da ne stigne na vreme da se skine, što će ga ozbiljno pogoditi. Regresije su moguće i u situacijama kada su majka ili otac duže odsutni, kao i u periodu prilagođavanja na novu bebu. Roditelj treba da pomogne detetu da ne razvije grižu savesti tako što će mu reći da su to slučajnosti i da nije ništa strašno.

Strahovi i fobije: detetov svet se naglo širi, svest deteta koliko je ono malo u odnosu na njega može da donese strahove i fobije. Dete može da počne da se plaši zvuka vatrogasnih kola, laveža pasa ili odlaska kod lekara i na nepoznata mesta. Moguće je da postoji konkretan razlog zbog koga se dete plaši, neko neprijatno iskustvo, pa roditelji nikako ne treba da uveravaju dete da će to nestati već da mu pomognu da strah otkloni. Uticaj drugih takođe može da dovede do toga da počne da se plaši nekoga sa kim se do tada lepo slagalo.

Imaginarni prijatelj: togodišnje dete počinje da mašta, a o odraslima ne uči samo posmatranjem već i zamišljanjem. Deca sa bujnom maštom zamišljaju čitave scenarije. Najstarija deca i jedinci u ovom uzrastu mogu da imaju imaginarne prijatelje. O njemu pričaju kao o stvarnoj osobi kojoj je dozvoljeno da radi sve ono što nije dozvoljeno samom detetu. Roditelji su nekada ljubomorni jer su do juče za dete bili čitav svet i imaginarni prijatelj ih ugrožava što je za njih nepredviđeni stres. Ako ne poštuju ovu detetovu privatnost uništiće čaroliju ili će se dete povući i više ga neće pominjati.

TV, kompjuter i video igrice: oduvek je TV imao negativan uticaj na dečju igru. Pogled prikovan za ekran je za malu decu iscrpljujuć, a nakon dužeg gledanja deca su nervozna, gube kontrolu. Srećom, trogodišnjaci uživaju u sopstvenoj aktivnosti pa ne ostaju dugo pred ekranom. Dobro odabran program i ograničeno vreme gledanja imaju pozitivan uticaj a dete će sigurno naučiti nešto korisno.

Kontrolisanje neželjenih osećanja: dete je sada svesno šta oseća, mogu da ga plaše neka osećanja za koja zna da nisu u redu kao što je ljubomora, ako uskoro stiže brat ili sestra. Takođe, plaši ga i agresija i mora da uloži veliki napor da to savlada. Ovo je ogroman stres za dete, mora da se izbori sa osećanjem stida ili krivice što to oseća, a onda i da sve to kontroliše.

Pojava novih ponašanja i suočavanje sa stvarnošću: mogu da se jave novi načini ponašanja kao što su laganje, krađa, masturbacija… Dete intenzivno istražuje, proba nešto, a onda odmah ima novu ideju. Kako ovi oblici ponašanja ne nailaze na odobravanje roditelja, oni će zahtevati od mališana da to prestane, što će za dete biti stresno. Neka deca jednostavno nastave da se tako ponašaju sve dok to ne postane navika što dovodi do novih nesuglasica sa roditeljima. Do ovoga dolazi nekada zbog preterane reakcije odraslih.

Potreba za prihvatanjem od strane vršnjaka: odnosi sa vršnjacima postaju važni jer im je potrebno iskustvo i pripadnost grupi. Deca se sada međusobno zadirkuju, grle, ljube, mogu da razviju osećanje preterane ljubavi ili pak preterane mržnje prema drugovima. Ove krajnosti se smenjuju iz časa u čas. U isto vreme dete želi i da se dopadne svojim roditeljima i svim odraslim ljudima. Važno je da odrasli koji brinu o detetu budu topli i pristupačni.

Učenje: u želji da njihovo dete bude što pametnije, neki roditelji počinju da ga pripremaju za školu dosta ranije, učeći ga da čita i piše. Tačno je da mnoga deca mogu da savladaju ove veštine i u tom uzrastu. Ako su na to prinuđeni, što se dešava poslušnoj deci, oni su napredniji u vrtiću i kada krenu u školu. Međutim, počinju da zaostaju u drugom i trećem razredu. Najvažnije je da dete samo želi da uči, da traži da mu se pokaže kako se pišu slova, kako učenje ne bi postalo stalni izvor stresa. Deca najviše nauče kroz igru i kada to rade zbog sebe, a ne zbog drugih.

Tekst: Snežana Milanović, diplomirani medicinar fizioterapeut

www.centarsm.co.rs