Vanja Bokun Popović
MOJ PUT DO PUNOG POTENCIJALA

Ovo je priča o tome kako nije važno mesto u kojem živiš, već mesto na kojem se nalazi tvoje unutrašnje biće. Ako je njemu teskobno, bez obzira koliko spoljašnje manifestacije izgledale drugačije, ono će uvek težiti ka nečemu višem… sve dok se ne pronađe u svom punom potencijalu

Rođena je u Sarajevu gde je provela prvih deset godina svog života. Sledećih deset je posvetila Beogradu, a onda je put odveo preko okeana, u Ameriku. Danas se priseća kako je obožavala svoj rodni grad i njegov duh jer je u njemu mogla da razvija sve svoje TALENTE: crta, piše, igra košarku, skija, organizuje predstave, glumi, vodi emisije… Počela je da piše i ROMAN (kakva ambicija, kaže) i zaposlila komšiju da joj bude daktilograf.
– Moj prvi mentor bila je moja baka Seka, koja je i sama bila literarni stvaralac. U školi sam išla na takmičenja, slala radove na konkurse, no uvek na zadatu temu. Kada sam kao odrasla počela (ponovo) da pišem, izazvana Žaninim “provokacijama” (Žanu Poliakov, tada urednicu Sense, upoznala je u Njujorku), pisala sam priče u kojima su se susretali magični svetovi i svakodnevni život, no te priče niko nije hteo da čita, govoreći mi da su “teške.” Sada znam i zašto. U radu sa mentorom, američkim istaknutim piscem i bivšim urednikom vodećih magazina Markom Matousekom naučila sam da je pisanje intiman proces i da jedino ogoljeni, u susretu sa istinom, možemo da proizvedemo remek dela. Kasnije je došao rad i sa Džuliom Cameron i sa nizom drugih učitelja koji su mi ojačali želju da pišem na teme lične transformacije i realizacije punog potencijala.

Novi život. Vremena koje je provela u Beogradu seća se kao perioda kada joj je bilo teško da prihvati da je – izbeglica. Ali, bila je uporna i nije dozvoljava da je okolnosti pregaze. Počela je da trenira ples i nakon dve godine stigla na pobedničko postolje, mada su joj ubrzo oduzeli partnera jer je previše – izrasla. Međutim, Vanja je krenula dalje…
– Počela sam da plivam i brzo prešla na vaterpolo gde su mi rekli da imam sjajne predispozicije i pozvali na pripreme. U meni se tada javio neki ludi polet jer neko veruje u mene i podržava me… Krenulo je super, rezultati, pa gostovanja u emisijama, priča se i o ženskoj reprezentaciji. Preuzeo me je muški vaterpolo klub Beograd da treniram sa njima. Kapiten sam u ženskoj ekipi, ali treniram sa muškarcima. Zaljubljem se u zgodnog vaterpolistu. Sve mi je KAO NA DLANU… Onda novi slom jer roditelji hoće da se sele u Ameriku. Meni je 21 godina i nemam nikakve želje da idem, jer sam ponovo izgradila život kakav volim…
Ali, u roku od tri nedelje porodica dobija vizu i odlazi preko okeana.

Nakon jedne impulsivne odluke, sva vrata se otvaraju

I opet novi život. U Americi na prvi pogled sve izgleda savršeno. Vanja dobija punu stipendiju na koledžu za vaterpolo, puno trenira, putuje, stižu medalje, ali njoj izgleda kao da joj se svet raspada.
– Na četvrtoj godini studija dobijam punu stipendiju za master u Njujorku i tamo upadam u krug visokog društva jer me, zbog visine, mešaju sa pravim manekenkama i ja znam vrlo dobro kako da to iskoristim. Krećem se u društvu vrlo uspešnih i kreativnih ljudi, ali opet nešto fali… moje kreativnosti nema i pitam se šta tu radim.
Traganje za nečim što će je ispuniti Vanja nastavlja u Školi praktične filozofije, čita Koelja, ali ne ide dalje… Kaže, kao da je nešto drži u mestu…
– Konačno prijateljica iz Zagreba mi dolazi u posetu i primorava da zovem njenog kvantnog terapeuta jer, kako mi kaže, jako sam blokirana i ne može više da me gleda kako tonem…
Ponovo preispituje svoj život, nezadovoljna onim što joj on pruža i pre četiri godine odlučuje da se PRESELI na Bali.
– Nakon te potpuno impulsivne odluke, sva vrata su mi se otvorila.