Kolumna ANTITABLOIDNO
Živka, Irma i ostali orkani

I dok pljušti kiša po ceo dan, jasno je – ništa od prognoze meteorologa da će da nas miluje Miholjsko leto.
Dok “bluziram” i “deprsiram” uz kišu, setih se da smo se prošle godine u ovo vreme, moje kolege i ja kupali na Jadranu, obilazili Hvar, Korčulu, Orebić, pevali u delti Neretve. Sve je to dijalektika života.

A ove godine – što sam se smrzao na Jadranu, iako je napolju termometar beležio tropske temperature!
Jednostavno, sve se poremetilo. I vreme i ljudi. Podivljali ljudi, a vreme posebno. Nema više pravila.
Oluja koja je protutljala Sremom pre par dana, napravila je stravičnu štetu, izlomila granje.
Završi se Irma, krene nova orkanska oluja i to na najlepšim ostrvima sveta. Krene i ka Majamiju, i ka Floridi, mestima na kojima sam oduvek želeo da živim, ili bar da ih posetim.

Zbog globalnog otopljavanja klima se totalno promenila i postala elementarna nepogoda koja ne prestaje. Meteorologija će sve više biti oblast koja će se pre baviti gatanjem nego ozbiljnom prognozom vremena, sudeći po tome što se u poslednje vreme ne ostvaruju, i pored preciznih parametara za njihovu izradu.
Ove godine, recimo u Dalmaciji, ni kratkoročne a tek ne ni dugoročne prognoze nisu mogle da predvide u kom gradu će biti potop. Stradali su tako i Zadar i Knin i Starigrad… Tek poneki grad je, milošću Gospe, ostao pošteđen kiše i nevremena koje je otišlo do obližnjih planina.

Koliko čujem, već miriše sneg blizu Gorskog kotara. Kad se pomene taj kraj, uvek se setim lepe Ine i Dimnjačara…
Tako je i u Novom Sadu, gde živim. Tropske vrućine ovoga leta su bile toliko neizdržive da klima uređaj nismo isključivali, a zbog toga su računi koje smo nekako preživeli bili toliki, da bih komotno mogao postati akcionar EPS-a!
U trenucima dok pišem ovu kolumnu, kiša pada da joj se kraj ne vidi. Vreme je postalo toliko ekstremno, da postaje izvor stresa. Posebno za nas meteropate u ravnici gde svako naglo pomeranje vazdušne mase i promena pritiska izazivaju poprilične tegobe.

I sad pitate kako sam našao “antistres modlu”. Pa, bacio sam se na praćenje pravljenja ajvara na društvenim mrežama. Crnu hroniku ne mogu da pratim – morbidna je. Vremenska prognoza je, kao što rekoh, jako stresna. Da gledam stare slike drugara nastale u ovo vreme na moru prošle godine, isto ne mogu.
Gledam kako narod pravi ajvar i turšiju! I zamišljam da kišna, depresivna jesen ne mora da bude baš takva ako je provedem uz kiselu zimnicu. Pitaće me i urednica: A što nisi ti došao da praviš ajvar?

Pa, takvo je ovo današnje vreme… Posebno antistres. Čovek mora da uživa i u jednoj ovakvoj vrsti voajerizma.
A meni je to da gledam kako je narod u pravljenju ajvara našao smisao ove jeseni. Reče mi prijatelj da ga užasno nervira što narod na mreže postavlja fotke pečenja paprika.
Ja mu kažem da je to jako dobar antistres znak. Jer, sve dok imamo ideju da se bilo čemu što čini naš život radujemo, umesto da kukamo na oluje, kiše, potope – ima šanse za nas da ćemo da preživimo do sledećeg leta.
A kada je kraj lepog perioda, priroda to najbolje zna. Tada najlepše plače.