Ne mora razvod da bude tragedija
RAZVOD & RENESANSA
„Vidi, čak i da se razvedemo, nemoj da misliš da bi bio lišen obaveza. Još kako bi čuvao dete i imao sve prateće obaveze! Pa i da se ponovo oženiš i ja ponovo udam, sve babe čuvaju svu pripadajuću decu. Nego šta! Ne bismo samo eto spavali zajedno, inače, sve ti obaveze ostaju, da ne misliš da možeš tek tako da utekneš!“
Ovim rečima u sred bela dana moja drugarica objasni mužu da i ako pobegne, daleko stići neće! Grohotom sam se smejala dok sam slušala kako to zapravo zvuči. Razvod iz njenog ugla! Čista renesansa! Kaže, muž se zaledio u vremenu i prostoru, pomenuo više nije razvod. Ali biće gadno ako ona povede to pitanje, jer dogoreva. Vidim već u najavi.
Ljudi moji, kad može može, al kad ne ide, ne ide. Niko ne treba da bude kriv, niti bilo ko koga da trpi. Tuga da se ljudi ubijaju u pojam ako ne ide. Svi mi negde u brak ulazimo iz ljubavi. Tako bi trebalo. I to je ono najdragocenije. Ali ako se u ljubav ne ulaže, to propada. U ovom slučaju, ljudi se udalje i još pomalo ih drže deca.
Ova moja s početka priče, je inače, jedna vrlo svesna i otresita žena. Vrlo pravična i emotivna. Što je vrlo interesantno, u tu svoju bračnu vezu uložila je svo svoje znanje i sposobnost da od tog momka, proizvedenog u muža i oca, napravi čoveka. I negde kada je u tome uspela, samo se umorila. Tako bar kaže. Shvatila je da ima dva puta. Jedan u kom će da živi i bude srećna, i drugi u kom će da nastavi da mu ugađa, a on nikad srećan biti neće.
Potpuno su joj kaže, razbijene iluzije o bračnom životu, a u bajke odavno ne veruje, izuzev u one koje sama stvara. Pitam je da li bi mogla da zamisli život posle razvoda. Ili život bez tog čoveka. Kaže, živ se čovek na sve navikne. I nije to neka nauka. I nema nameru da muža gleda kao neprijatelja, jer će mu sve obaveze oko deteta ostati. Kad bi to tako moglo, kažem ja.
Ma šta ne može! Prekida me. Ima da može. Posle nekog vremena u braku, nije bitno ni da li si jeo, da li si imao seks ili se svađao! Bitno je samo da te puste da spavaš. Dobro, i da nekad negde otputujete zajedno. Da ti kupi neku sitnicu. Da se smejete zajedno. To kad ode, ode sve!
Objašnjava mi tajne bračne sreće drugarica. Pitam, a šta ako se on oženi, pa ona preuda… ipak su to kompleksni odnosi, koji se uče i traže prilagođavanje…
Ma nek se ženi on, ko mu brani! Ciknu na mene. Mogu i ja da se udam opet! Probali smo, konzumirali brak, videli da ne boli…možemo još koji put. Ako on nađe još neku taštu ili ja još neku svekrvu, koje će da čuvaju svu sadašnju i buduću decu, zajedničku ili pridodatu, ih, bog ima da me vidi… Još će i zahvalan da mi bude jednog dana! Što me uopšte sreo! Pa zar nije?
Sad se već obe smejemo! Ali realno… Život je stvarno ono što od njega napraviš. Ona je unapred spremna da prihvati sve. I novu decu, i nove žene, i novog muža i nove okolnosti. Samo da svi budu srećni i nasmejani. Ne mora razvod da bude tragedija. Može da bude i španska serija, komedija, melodrama… zavisi koji teatar više voliš. Gledajući ovu moju, ona bi i od razvoda napravila čistu renesansu. Ma, komediju! Samo ako je ne bude mrzelo. Sad kaže nema vremena. Ali nikad se ne zna.
