Vesela domaćica
Iskreno voleći nesavršenu sebe
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Opet je padala kiša. Po besprekornom redu kapi su se slivale jedna na drugu a ja sam počela slagati stvari i garderobu u mom ormaru. Ne znam kako to ide kod vas ali kod mene za tili čas nastupi haos. U nekom trenutku žurbe red se poremeti i nekakvi rukavi i nogavice izvire na sve strane. Nisam ni od onih koji redovno prave čistku starih stvari koje se godišnje nisu obukle par puta. Ja to nekako čuvam misleći da će trebati. Znam da i u ormaru treba napraviti prostor da energija nesmetano teče, ali svaki put kad nešto odvojim, pojavi se neki razlog zbog čega to isto zadržim. Nekom prilikom ću se pozabaviti i tim šta mi to govori, čega se držim i za šta se vezujem kroz te stvari. Čega to ne želim da se oslobodim? Eto… još čuvam i nju!
Divnu prelepu, prozračnu košuljicu, svetski poznate marke i veoma, veoma skupe, čije se cene i danas nerado sećam. Danima sam je gledala, snimala kroz izlog i čak i par puta probala dok nisam prelomila, ispisala čekove i konačno je kupila. Bilo je to pre par godina, u vreme onih mojih faza o kojima sam vam pričala na početku našeg druženja. Bilo je to ono vreme tihog nezadovoljstva i dozivanja moje sputane duše kada sam se u traženju sebe i sopstvene radosti hvatala za spoljašnje faktore misleći da u tom grmu leži zec. Da, mislila sam i bila ubeđena tada da ako je kupim i obučem i prošetam po sunčanom danu da je to to. Pa slične modele iste marke videla sam na par žena iz moje okoline i bile su baš nekako zadovoljne pa sam htela i ja. Želela sam i ja da budem srećna. I bila sam, ali na kratko.
Taj prvi put kad sam je obukla šetala sam poput pauna nekako rašireno, moćno, diveći se sopstvenom odrazu u usputnim izlozima. Bila sam lepa, srećna i zadovoljna u mojoj željenoj košuljici. Bila sam zadovoljna i uveče kada sam je skinula i odložila na pranje. Ulepšala mi je dan ali nije rešila problem. Skrenula mi je misli ali nije ih obrisala gumicom. Ogoljen sopstveni odraz u ogledalu i dalje je imao senku. Tako dragi moji sreća je nekako splašnjavala pri svakom sledećem nošenju i kačenju na ofinger. Njen sjaj je u narednih par meseci bledeo više nego cena kojom sam je platila. Ona, košuljica, je nosila mene a ne ja nju. Prividnim sjajem sijala je ona, a ne ja. Dozvolila sam joj to naravno nesvesno.
Verujem i mislim da nisam jedina koja je radila tako nešto u fazama lične nevoljenosti i manjka samopouzdanja. U životu ljudi često posežu za raznoraznim stvarima samo da bi se nekome ili nečemu dokazali i pokazali u najboljem svetlu. Kupuju se besna auta, nose preskupi satovi i firmirana odela koja bi predstavljala ulaznicu u neka njima značajna društva i tokove, misleći da će u toj preskupoj uniformi obezbediti što bolje mišljenje drugih o sebi. Sopstvene vrednosti kroz te stvari stavljamo u ruke drugih i njihovim potvrdnim i zadivljenim pogledima dobijamo navodnu potvrdu sebe, ko smo, šta smo i koliko vredimo. Znam porodice koje su odlazile na odmore uzimajući kredit samo da bi mogle opstati i biti deo određene „elite“ tih deset dana. Kako obezbediti ogrev će se nekako već rešiti. Ne bih želela da me pogrešno razumete! Nisam ja protivnik lepih, skupih i udobnih stvari. Naprotiv, volim sve to ali sada razumno i svesno. Ne dozvoljavam više da stvari nose mene već ja njih. Ne vozi mene auto, već ja njega zbog sebe i svoje udobnosti a ne zbog mišljenja drugih. Nosim i volim i dalje košuljice i svašta još ali one sijaju mojim sjajem a ne ja njihovim. Moja sreća i zadovoljstvo nemaju veze sa cenom košulje ili sata i marke auta već isključivo samo sa mnom i mojim mišljenjem o sebi. Sopstvene potvrde naših vrednosti nisu u pogledima i odobravanjima drugih. Mogu nas zadovoljiti, ohrabriti i ponekad čak malo i podići ali samo na tren. Na tren do onog momenta kada odložimo ključeve i uniforme skinemo na ofingere i suočimo se sa sopstvenim ogoljenim odrazom u ogledalu i sebi sami poželimo laku noć. Maske tada ne postoje i samo mi znamo sijamo li lažnim ili pravim sjajem bez ikakvog laskanja i dodvoravanja. Ja sada sijam zlatnim sjajem iskreno voleći nesavršenu sebe. Obući ću sutra moju košuljicu da i ona opet zasija zbog mene kao nekad ja zbog nje 🙂
Kako ste vi i šta radite? Imate li sjajne košuljice… pišite i dođite na druženje
www.facebook.com/veseladomacica1111 da zajedno sijamo 🙂
Kada završim sa ovim raspremanjem koje odužih spremiću
PILETINU U MEDU
Za to nije potrebno puno vremena a ukusno je. Mera je na 500 g piletine bez kostiju ali ja moram da pravim duplo. Potrebno je napraviti sos od 1 kašičice senfa, 2-3 kačičice soja sosa i 5-6 kašika meda. Piletina isečena na kocke se ostavi da stoji jedan sat u tom sosu. Posle se može peći u rerni ili na malo ulja u tiganju. Posoliti po želji i služiti uz kuvan pirinač ili pire krompir. Obe kombinacije su odlične.
Probajte i prijatno 🙂
