Kolumna ANTITABLOIDNO
Mi smo uvek jedno drugom govorili Vi

U poplavi nevaspitanja, svađa, prostakluka, primitivizma, ja u ipak dobrim rejtinzima nekih lepih vidim da ljudima treba baš to – lepa reč.

Gledanost emisije “jedan na jedan” u kojoj je gostovao glumac Slobodan Stefanović, mi je dala za pravo da još ima normalnih ljudi. Radost kad donesem poneki putopis, što sam nostalgičan, govori mi da još uvek ima normalnih ljudi koji nisu podlegli opštoj histeriji.

Poznat sam i kao voditelj koji se dere, ali, ljudi moji, ja sam Lala dragačevskog porekla, time izbacujem iz sebe stres. Ako i nekad pustim stomačić, znam zašto je to. Sve to nastaje u doba hedonizma, da ne poludim u ovim neverovatno agresivnim vremenima.

Ne znam odakle nekima pravo da me saleću na ulici. Da me pijani prepadaju na javnim mestima. Da mi se na mrežama obraćaju kao da smo “čuvali zajedno ovce”. Ali, moram reći, i to je gospodski posao.

Oduševljavaju me kulturni mladi ljudi koji su odrasli uz moje emisije. Koji konverzaciju počinju sa “Vi”. Oduševljavaju me lepo vaspitana deca koja jesu Youtube-ri, ali znaju za red.

Presrećan sam kada vidim mlade ljude koji vole muziku naše mladosti. Srećan sam što ljudi lajkuju moje slike na Facebook-u i Instagramu, i zbog toga što su u meni prepoznali čoveka koji simboliše “stara dobra vremena”. Primetih da su neki hteli da me uvuku u “Kozaračko kolo”, da ispravljam istorijske “krive Drine” i da oraspoložujem razne “kilave Radovane”.

Na pragu pola veka života, a tako mlad i sa osmehom na licu, shvatih da ima ljudi a posebno nekih dama u najboljim godinama kojima jako prijaju moje kolumne.

Koje su melem za ranjenu dušu u tranziciji u teškim istorijskim vremenima. Moje je pravo da imam svoje mišljenje, da radim šta hoću, da mislim šta hoću i da pokušavam da se ne nadvikujem sa gluvima u društvu i vremenu velikog nasilja, agresije i netoleranicije.

Ova moderna sokoćala su nam olakšala i ubrzala primanje informacija, ali ponekad nas i stravično otuđuju. Zato mi je jako drago što se družim sa pametnim ženama, novinarkama, kolumnistkinjama sa portala www.anitstresvodic.rs. Osećam se nekad kao sultan, kao drug Tito, među svim tim pametnim i smirenim ženama.

One mi uvek pametno znaju reći: “Filipoviću, ne pali se kao hepo-kockica. Sad si u najboljim godinama. Kuliraj i budi u zen fazi”.

Kažu astrolozi da mi je Uran u podznaku, prošao je pored mog Saturna i napravio energetski cunami. Ali, nikada nisam bio mirniji i stabilniji.  Baš ja, koji sam video toliko bombardovanja, ratova, izbora, svađa, tumora, histerija.

U ovom trenutku želim da kažem da svakome u našim malim životima ostaje da se bori za svoje parče hleba, zdravlja, normalnosti.

Iako sam bučan, ja sam ekstrovertna ličnost. Iako vam deluje da sam, “kao” neka TV zvezda, ja sam istinski stidljiv čovek. Iako na televiziji deluje da sam jako pričljiv i otvoren, ima trenutaka kada mi je na ulici i pijaci neprijatno.

Stoga, i ne morate pokazivati na ulici koliko me volite, ali pokušajte da zadržite ono što smo dobili od Austrougarske i iz vremena Marije Terezije, a pre ovih nesrećnih evro-integracija, a to je: elementarno vaspitanje i odnos prema drugom čoveku.

Uvek sam pre za otuđenje nego za primitivizam. Uvek sam za “izvolite” i “izvinite”. I mada vičem, kloniću se agresivnih, ekscentričnih i napadnih ljudi.

Iako vodim emisiju “Tabloid”, mnogo sam srećan što su ljudskost i vaspitanje ponovo na ceni, bar kod onih koji prate moju živu i pisanu reč. I koliko god vas danas i ovde ubeđivali da je svaki dan istorijski, pravi je samo onaj kada ste ustali, nasmejali se Bogu, sudbini i karmi, i što ste rekli:

“Hvala ti na još jednom lepom danu, pa makar ga celog proveo samo uz sajt www.antistresvodic.rs.”

I ako u nedelju budete gledali moju emisiju, videćete fine goste koji neće reći ni jednu lošu reč, ni o Radi Adžić, ni o Nataši Bekvalac. I košava sa Dunava ne mora da bude samo elementarna nepogoda, može da bude i jedna lepa pesma iz naših crnih devedesetih.

Ako shvatimo da nam je život tako kratak da ne treba da ga provedemo u histerisanju i hejterisanju.

I da mogu otvoreno da kažem da mi je Rada bila slađa kad je pevala “Bilo je proleće”, i da smatram da to što se Nata razvela nije ključni problem u vasioni, jer ona je ipak kako i u pesmi kaže “Kraljica novih ljubavi”.

Tako kad počnemo druge ljude da gledamo normalno a ne kroz prizmu džangrizala, namćora i  kao “vudu lutke”, bićemo svi na putu kolektivnog ozdravljenja. I nema tu čarobnog štapića, nego je samo potrebno da se drugom čoveku obratite sa minimumom poštovanja. I da mu kažete:

“Dobar dan, kako ste mi Vi danas?”

I da to ne bude tek fraza. Ne. To treba da bude lepa reč koja će otvoriti “gvozdena vrata” vaše destruktivnosti. Priznajem, nije mi svidela u mladosti, ali danas mi fenomenalno zvuči pesma Srđana Marjanovića o dragstoru, sa porukom: “Mi smo jedno drugom govorili Vi”.