Džez je ljubav, ima mnoge posebnosti i lepote, ali jedna od njih sigurno nije materijalno obezbeđen život. Zašto je izabrala da posluša želje svog srca umesto da nađe tzv. siguran posao?
– Nikad nisam previše razmišljala o materijalnom. Jesam želela da imam „dovoljno“ novca, ali nikad po cenu odricanja onoga što volim. Možda mi je majka primer, kao umetnik nikad nije imala „sigurni posao“. Rano sam naučila da je život igra i da sve što radimo treba da bude zabavno, uvek sam pratila svoju srećnu zvezdu i znakove pored puta i uživala u svemu što radim.
Jovana peva a od nedavno i svira klavir, kaže, za to je zaslužan duo „Bass & Treble“. Često ima nastupe po Evropi, do kojih je stigla preko audicija:
– Radi se o svirkama u ekskluzivnim hotelima, najviše u Alpskom predelu. Do sada sam radila u Francuskoj, Austiji, Nemačkoj, Holandiji. Nemam puno iskustva sa svirkama u standardnim barovima i kaficima, ovo su ipak hoteli uglavnom sa 5 zvezdica. Tamo dolaze ljudi koji dosta cene muziku i slušaju, nije im teško da priđu i da se zahvale na lepoj večeri. Što kod nas nije čest slučaj.
Jovana je sa duom svirala i na kruzerima.
– Mnogo volim da putujem, a muzika mi je omogućila da obiđem neka mesta koje ni sanjala nisam da je moguće obići a ne platiti brdo para, čak biti plaćen za to. Na brodu, svako jutro se budite u drugom gradu. Mi muzičari možemo da obilazimo te gradove danju jer sviramo samo uveče. To je fenomenalno iskustvo.
Jovana se pre dve godine oprobala i u pozorištu, bila je akterka u predstavi „Kad je Francuz sreo Srpkinju“, drugačijoj od onih na kakve smo navikli. Koliko je to bilo izazov i inspiracija?
– Da, ta predstava je bila baš izlazak iz komfor zone ali ujedno i velika sloboda. Mogla sam da napravim paralelu sa svojim nastupima i u pevanje unesem više ekspresije i pričanja priče. Gluma je direktno suočavanje sa emocijama i izražavanje na mnogo direktniji način nego u muzici. Zahvalna sam Arnaudu Humbertu (Arnou Umberu) glumcu iz predstave, na strpljenju i veri u mene.
Jovanin svet jeste muzika, ali ga čine mnoga druga zadovoljstva i aktivnosti. Takozvano slobodno vreme za nju nisu sati odmaranja:
– Nisam istrošena i umorna od posla da bih u slobodno vreme odmarala. Često smo prezauzeti i ne posvećujemo dovoljno vremena dragim ljudima. Tako da gledam da budem što više sa onima koje volim i čije mi društvo prija. Volim da odem na dobar koncert i svirku. Volim magiju knjige, pozorišta i filma, način na koji uvuku u fiktivni svet. Bavim se jogom, plesom i meditacijom, Reiki praktičar sam. Interesujem se za vegetarijansku i vegansku ishranu i generalno hranu u službi zdravlja i uživanja. Volim introspekciju, istraživanje sebe kroz psihologiju, astrologiju, spiritualnost i druge metode. Gde god mogu idem biciklom, obožavam da boravim u prirodi, volim sve životinje. Volim i slikarstvo, verujem da ću se jednog dana oprobati i u tome ili nekom kreativnom ručnom radu. Ozbiljan broj interesovanja koja nas kvalitetno grade u fizički, psihički i emotivno zdrave i stabilne ličnosti. Šta je motiviše pa ne staje? Jovana odgovara:
– Imam dosta interesovanja i na kraju opet nedovoljno vremena za sve. Shvatila sam da se izgleda mora jedno po jedno i polako, život je dovoljno dug za sve što želimo. Najviše me motiviše ljubav prema životu i želja da svakog dana budem bolja bar za malo. Mir postižem razmišljanjem „Sve je dobro tako kako jeste, da nije, ne bi ni bilo“. Život je kao novčić moramo iskusiti obe strane da bismo bili kompletni.
Kako smo se upoznale na predavanjima u organizaciji Centra personalnog razvoja na kojima svira a kao predavači gostuju razni pametni i zanimljivi ljudi, pitam Jovanu da li je ikada pomislila da je dobro družiti se i učiti od takvih ljudi?
– Iskreno, presrećna sam, zahvalna Draganu Kostiću, čoveku koji je sve osmislio i koji me je „prepoznao“ kao učesnika. To su dešavanja koja volim da posećujem i inače, a još je bolje kada mogu na neki način da budem deo svega toga i doprinesem im svojim izvođenjem, završava Jovana.
