Vesela domaćica
Predaj teret koji ne možeš da nosiš ili – otpusti…
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
U tiho kasno predvečerje vetar je duvajući povijao grane mlade trešnje. Njihale su se levo, desno, a lišće je treperilo i svi zajedno plesali su svoj ples. Trešnja se prepustila. Nije se opirala, predala se potpuno verujući vetru. Znala je da tako treba. U suprotnom možda bi ostala sa nekom polomljenom granom, a svejedno ishod bi bio isti. Vetar bi dovao dokle je trebalo da duva, a na njoj je bilo kako će odigrati ples. VETAR JE ŽIVOT A JA SAM TREŠNJA!
Dugo, zaista dugo plesala sam u grču. Strah je unosio nesigurnost u moje korake. Nije da nisam verovala – verovala sam, ali sada znam – ne iskreno i iz dubine srca. Verovala sam površno. Želela sam i htela. Slušala sam a nisam čula. Gledala sam a nisam videla i mislila sam da znam a nisam. Nisam znala predati teret. Davno sam čula to od mog dragog komšije, verujućeg čoveka, koji zna da nam na onim našim komšijskim besedama kaže da sva životna mudrost je zapisana u najpoznatijem svetskom bestseleru – Bibliji. Govorio mi je : „Samo predaj teret koji ne možeš da nosiš. Predaj i pusti. To je do tebe. Ima ko o tome svemu brine.“ Ih 🙂 … mislila sam… kad bi to sve tako bilo… a ja?
Opirala sam se nesvesno i stalno ja nešto imala da dodam, čačnem, uradim, misleći da ću na taj način nešto požuriti, dobiti i ostvariti pre. Čvoruge koje sam dobijala često zapinjući o zid koji bi se našao ispred mene nisu mi bile dovoljan znak da usporim, stanem i pustim. Nesvesni kontrolor u meni držao se svog pravca, stremio, vidao ranice i nastavljao dalje jureći u pobede ega koje nekad izmoren nije imao snage ni da proslavi. Nekako sam se bojala da ako JA to ne iskontrolišem neće ispasti dobro. Iskomplikovaće se ako baš to moje oko ne vidi. Posao se neće dovršiti na vreme kako treba. Deci će promaći poneka obaveza ako me o svemu ne obaveste i referišu kako je prošlo. Suprug će zakasniti ako ja ne znam vreme i mesto gde baš uvek treba da bude ;). Brinula sam ja stvarajući sebi još veći vrtlog brige i obaveza gušeći svojom neverom druge i nazivajući pri tom to svoje stanje kontrolora pogrešnim imenom. Nazivala sam to sve ljubavlju. Zbog prevelikog gušenja drugih mojom brigom neretko se dešavalo da sam i bivala povređena kada navodno moju „ljubav“ ne mogu da prime. Po zakonu privlačenja na svu tu brigu dobijala sam još brige, na strah još straha, nesveno neznajući kako život funkcioniše, duša šapuće a svemir razgovara. Sve više uplitala sam se u sopstveno klupko dok se konačno nisam zamrsila i umorna od sebe same pala. Da pala sam, pala sa modricama na kolenima ali i tada sam konačno otpustila, prepustila i predala teret nemoćna više na krhtkim ramenima bespotrebno sama da ga nosim. Tada sam istinski i duboko u sebi shvatila da pre zore zaista ne može da svane ma šta JA radila. Spoznala sam da moja bespotrebna briga nikako ne može ubrzati i poboljšati prirodni tok životne reke. Može ga samo dodatno usporiti i iskomplikovati jer mi nismo sami na ovom svetu. Mi smo bezuslovno voljena i zaštićena bića i sve se dešava za naše najveće dobro kao i što se desio i moj pad. Zaboleo je ali i veoma koristio. Naučio me je da konačno shvatim šta znači predati teret i da to nije odustajanje i nemar, već treći korak primenjivanja zakona privlačenja koji se zove otpuštanje koji je i najteži. Moje je da želim, što je i prvi korak. Sve što poželimo već je u našem vortexu ostvarenih želja i bez našeg upliva naše ne-fizičko to već negde živi (drugi korak) a na nama je da verom u pozitivan ishod vođeni našim emocijama to i dopustimo da se desi otpuštanjem a ne vezivanjem i preteranom brigom, jer i ako se ne ostvari tada, onda i ne treba. I bolje je. Znači moje je da želim i verujem a ono što treba da se desi desiće se i bez mojih modrica jer svedoci smo da se od malenog semena razvije prelep cvet. Potrebno je strpljenje da se seme razvije u izdanak, zatim u pupoljak pa da procveta. Naše je da strpljivo negujemo svoje seme. Često i pored najbolje namere previše nečega ugrozi plod i prekine prirodan tok. Dovoljno je da sadimo sa osmehom, zalivamo ljubavlju i verujemo iskrenim srcem jer SAZREĆE TAČNO KAD TREBA a kolena neće biti plava!
Kako ste vi? Šta radite javite www.facebook.com/veseladomacica1111 tamo sam…
I sada mi se pokadkad desi da me moj kontrolor poseti i da želi ponešto da začini po svom ali na svu radost sve manje i manje 🙂 . Srdačno vas pozdravljam spremajući Gabon tortu jer drage komšije slave.
GABON TORTA
Potrebno je prvo napraviti fil. Umuti se 1 ½ margarin sa 250 g prah šećera koji se sastavi sa 15 žumanaca koja su takođe prethodno dobro umućena. To se sve zajedno sastavi sa 200 g istopljene čokolade i 150 g seckanih prepečenih lešnika. Potrebno je ispeći tri korice od: 5 belanaca, 5 kašika šećera, 5 kašika prepečenih samlevenih oraha, 2 kašike brašna i 2 kašike prethodno spremljenog fila.
Na svaku koru premazuje se fil i ređa jedna na drugu. Preko cele torte prelije se glazura od 100 g istopljene čokolade sa 3 kašike ulja. Cela torta može dodatno da se ukrasi mlevenim orasima.
