Misliš li da ovi novi pravci muzike na Balkanu grade jednu potpuno novu kulturu?
– Ta muzika sigurno odiše novim ritmovima I bitovima koji angažuju i um i telo, iniciraju na aktivnost, na poriv da svako život uzme u svoje ruke i da se ne prepusti stihiji… Ali, muzika je uvek samo odraz stvarnosti koje živimo, a ne njen uzrok. Kad se kroz tekstove koji prate tu muziku, vrlo maštovitim metaforama skrene pažnja na sve savremene trendove, na jak poriv da se svako promoviše kroz modne brendove, narkotike, alkohol, seks pa čak I nasilje, kroze trivijalnosti, mladi verovatno shvate da to ipak ne treba da bude suština življenja. Nadam se da ću kroz muziku koju stvaram uspeti to i da dokažem.
Kako se živi u užurbanom Njujorku?
– Sa velikim zanimanjem pratim sve pojave i na estradi i na ulici pa pomno razmišljam o toj galopirajućoj selfomaniji i potrebi ljudi da se po svaku cenu predstave svetu, da modifikuju sopstvene realnosti. To je trend i u Americi i u Srbiji, nema razlike, opčinio je čitav svet. Lično sam se malo izmakla od njega. Od pre nekoliko godina sam vegan, retko kad popijem neki koktel, fizički sam vrlo aktivna i trudim se da mi komponovanje i pisanje postanu glavne težnje jer sam se od najranijeg detinjstva školovala za to i ljubav prema muzici mi zaista predstavlja svrhu u životu. Trudim se da kroz svoje kompozicije dokažem da kreativnost u muzičkoj umetnosti zaista nema limita.
Radiš na još nekom projektu?
– Privodim kraju album s pesmama na engleskom jeziku koje ću ja pevati i na pesmama koje ću izvoditi sa grupom Sonik Dikstrict iz Bostona. Sledeće godine biće promovisan i zajednički projekt sa elektronskim duom OMNIUM.
Angažovana si i u raznim kulturološkim projektima, pre svega u promocijama širenja ekološke svesti?
– Uvek se trudim da podržim sve akcije nevladinih organizacija i grupa koje brinu o zaštiti planete, o zdravom životu i pre svega o zaštiti životinja. Prethodnih godina sam kao kompozitor učestvovala u mnogim kampanjama koje su vođene u Srbiji i po Balkanu, a sada se spremam da s grupom istomišljenika, peticijama pokrenemo širu javnost da se zoološki vrt u Beogradu što pre uredi kako životinje u njemu ne bi tako strašno patile. Tu pre svega mislim na slona koji 20 godina živi sam, iako su slonovi društvene životinje. Žao mi je i aligatora Muje koji očigledno nema čime da se zabavi, vukova koji su u malim kavezima takođe usamljeni… Strani turisti imaju sijaset negativnih komentara na odnos Beogradskog zoo vrta prema životinjama, a to na žalost zaista kvari lepu sliku koju Beograd i Srbija trenutno pokušavaju da izgrade u svetu.
