Tehnike samopomoći
Naša proleća, leta, jeseni i zime
Godišnja doba doba se stalno smenjuju, četiri faze promene za dvanaest meseci. Zašto je ovo veoma važno? Zato jer su ova godišnja doba sastavni deo našeg stvaranja životnih iskustava i od razumevanja toga, zavisi i kvalitet našeg života.
Ali, hajdmo na početak.
Proleće je sada u spoljnom svetu. Vreme kada se sadi seme, vreme kada se nagoveštava procvatom i bujanjem da će biti plodova. Na ovim našim podnebljima vidimo da sva četiri godišnja doba imaju svoje vrline i mane. Sva četiri godišnja doba su intenzivna. Međutim, na našoj planeti postoje podneblja koja imaju godišnja doba, ali su ona neznatno različita. Tako na severnom polu je zima veoma duga i oštra sa malo toplih dana. Imamo i podneblja gde su ekstremne vrućine a zime su blage, gotovo prjatno tople.
Vidimo da se ta četiri godišnja doba ispoljavaju različito u našem svetu. Želim da ovo povežete sa našim životnim stanjima, gde u stvari, sva ta doba imamo u stvaranju našeg života. Ta godišnja doba su satkana u NAŠOJ KREACIJI.
Evo kako bi to preneseno izgledalo.
Imamo zimu. Zima je stanje kada nam sve izgleda bezveze. Nisu nam stvari po volji. Zima je period kada tražimo. Tražimo promenu. Tražimo nešto drugačije, bolje, lepše, nešto što bismo želeli. Tada se često osećamo umorno, bespomoćno, uplašeno, depresivno i nezadovoljno sobom i svojim životom. Ništa nam nije po volji. Tada uočavamo samo ono što ne želimo, a ne vidimo ono što želimo. To su naše zime. One nas isrpljuju, one nas zgrče, mi se šćućurimo i rado bismo se sakrili od te hladnoće. Nema sunca u našem životu, nema energije, hladno nam je oko srca. To su naše žime. Ali te naše zime prolaze pre ili kasnije. One mogu biti kratke ili duge, mogu trajati par dana ili par godina, mogu biti jake ili slabe… to zavisi od nas i od toga kako to podnosimo. Svako od nas u životu iskusi tu zimu, najčešće i mnogo puta u svom životu, baš kao i stvarno godišnje doba, prirodnu zimu.
Nakon te zime u čoveku počne neko svetlo da se rađa i nastupa stanje proleća – unutrašnje proleće kada sve počinje da dobija smisao. Počinje nada, strast, entuzijazam, počinje nešto da nas greje iznutra. Osećamo da nešto počinje da klija iz nas, kao nešto da raste u nama. Nešto što bi moglo biti dobro, nešto što bismo voleli. Dobijamo neku vrstu jasnoće da sve ovo može izaći na bolje. Počinjemo da razmišljamo o mogućnostima, o stvarima koje bismo voleli i mogli da doživimo. Ne vidimo baš sve toliko jasno ali naziremo da se dešava neka dobra promena. To UNUTRAŠNJE PROLEĆE nas pokreće, krećemo se ka boljem…
Proleće nagoveštava da će biti ploda i to iznutra osećamo. Tada smo orni da se oslobodimo svega starog i da gajimo to novo seme. Znamo da moramo da to negujemo, da se malo potrudimo da bi seme rodilo. Eto našeg proleća. Postaje nam stvarno toplo oko srca, postaje nam lepo i dobro, znamo da se može desiti puno toga što bismo želeli. I ovo proleće može biti kratko i dugo, kišovito ili sunčano, sa divnim uslovima za rast. Ako je kišovito, to još nosimo tugu za prošlim i kočimo svoju promenu. Ako je puno kišovito, onda ne dopuštamo da nas strast i entuzijazam nose. Ne verujemo da će biti bolje.
