Ivana Gavrilović Stanković
Da li postoji druga prilika za prvi utisak
Verovatno ste se pitali kako da impresionirate osobu sa kojom prvi put izlazite na sastanak, kako da ostavite najbolji mogući utisak na poslodavca prilikom razgovora za posao ili na koji način da se predstavite roditeljima svog partnera u novom životnom okruženju u koje tek ulazite. Ako bismo poslušali čuvenog Frojda koji nas savetuje da nikako ne treba da verujemo prvom utisku jer može da nas prevari, onda bismo zanemarili činjenicu koliko je zapravo prva impresija važna, da se stvara u prvih nekoliko sekundi i da je na neki način neponovljiva i teško promenljiva, zar ne?
Ipak, tačno je da smo i sami prilikom formiranja utiska o nekome neretko povedeni prethodnim iskustvima, a nije redak ni slučaj da sagovornika upoređujemo sa nekim ko nam je već poznat, što nas svakako može navesti na grešku. Ono što govorimo ne mora nužno odražavati naše autentične stavove, misli ili osećanja. Znamo da je to postalo gotovo uobičajeno jer smo neprestanim pretvaranjem postali prilično uigrani da automatski i u većini društenih situacija ostavimo i održimo željenu sliku o sebi, kako u očima drugih, tako i u sopstvenim očima. Između onog dela ličnosti koji čine naše vlastite želje, misli i osećanja i onoga što manifestujemo pred sobom i drugima stoji sijaset odbrambenih mehanizima koje smo razvijali godinama sa ciljem da zaštitimo i očuvamo savršenu sliku o sebi. Da bismo to postigli, mi se moramo na neki način obuzdati, suzbiti ili zamagliti neke deliće sebe. Ipak, značajan deo onoga u šta iskreno verujemo, želimo ili od nečega strahujemo, vidiljivo je spolja i nalazi svoj izraz u neverbalnoj komunikaciji.
Prvi utisak je je toliko specifičan i ličan, obeležen posebnim emotivnim, saznajnim i društvenim angažmanom svakog pojedinca i razlikuje se od osobe do osobe. Ne bismo pogrešili kada bismo rekli da je to zapravo sud o nekome ili nečemu. Kako bismo stekli utisak o nekome, neophodno je da iz nekog razloga ta osoba bude deo našeg opažajnog polja i da naš fokus bude usmeren ka njoj. Slušaćemo reči, ali ćemo pratiti i kako se osoba ponaša, na koji način je obučena, ispratićemo je pogledom u celini, a onda ćemo pratiti i govor tela.
Da li ste znali da se neverbalnoj komunikaciji pripisuje čak 93% čitave poruke, a da svega 7% odlazi na samu informaciju koju nam sagovornik prenosi?
Neverbalni signali kojih često nismo svesni sadrže skrivenu psihološku poruku na koju okruženje intenzivnije reaguje nego na izgovorene reči. Tonalitet glasa, mimika, gestovi, izraz lica, položaj tela, hod, pogled, stisak ruke, način slušanja sagovornika, maniri – sve je to deo neverbalne komukacije koja je manje izložena svesnoj kontroli i koja usklađena sa verbalnom odaje kongruentnost i autentičnost. Iako smo skloni da komunikaciju doživljavamo kao puko prenošenje i primanje informacija, ona je više od toga jer služi da izrazimo emocije, stavove, uverenja, vrednosti, namere. Sve može biti poziv na komunikaciju. I pogled, i gest, i izraz lica – zato je neverbalna komunikacija kao stariji oblik međusobnog sporazumevanja među ljudima izuzetno važna. Tačno je da ne možemo čitati misli drugim ljudima, ne možemo znati niti pretpostaviti šta je u njihovim mislima, ali zato možemo „čitati“ njihova osećanja koja su za dobrog posmatrača sa izoštrenim čulima tako jasno ispisana na licima ljudi, izražena kroz položaj i pokrete delova tela, promenu u intonaciji glasa, način disanja i kvalitet dodira.
Ako vam sagovornik kaže da vas pažljivo sluša, a sve vreme mu je pogled na telefonu na kom proverava najnovije vesti sa drušvenih mreža ili dok sedi sa vama jednom nogom je već spreman da krene i napusti sastanak, ali ipak ističe kako mu je prijatno u vašem društvu – poverujte onome što je uradio, a ne izgovorio. Kad govorimo o značaju prvog utiska, to znači da neverbalne poruke koje šaljemo u prvim trenucima komunikacije utiču na utisak o svima nama, čak više od onoga što govorimo. Na vama je da se opredelite čemu ćete verovati. Dela govore više od reči.
