Kolumna Antitabloidno
Antistres pouke iz 2017.

Duševni mir je najvažniji. U to ime – napraviti oko sebe Kineski zid koji štiti od loših vesti, ljudi, energija.

Ne očekuj da ti se dobra dela vrate baš od onog kome si ih učinio, ali i ne traži zahvalnost za njih. Ima neko ko „od gore vidi sve“.

Niko ne može da plati tvoje zdravlje i živce. To je, uz mir u duši, najvažnije sačuvati. Jer ako bez toga ostanemo, u društvu histeričnih i nervoznih, preostaje nam samo da uzmemo „štrikče i konopče“.

Sve one koji ti ne odgovaraju na poruke, uz to sasvim pristojne sadržine, treba izbrisati iz liste prijatelja. One druge, koji ti šalju nepristojne poruke i ponude takođe ih treba staviti na „ignor“ listu.

Ne treba ispravljati „krivu Drinu“. Ne treba vikati gluvom, niti otvarati oči onima koji žele da sve vide nerealno.

Družiti se samo sa onima koji su spremni da te saslušaju. Nije bitno da li će da ti pozajme koji dinar ili evrić, bitno je da vidiš da imaju dobru volju.

Ova 2017-ta je bila kataklizmična godina. Čuo sam mnogo loših vesti, video mnogo umrlica mladih ljudi. Padaju ljudi kao snoplje. Ali, ovo je godina u kojoj sam shtvatio pravu vrednost ljudskog života.

Ovo je godina u kojoj sam naučio koliko mnogo znači svaki osmeh, ili nečija lepa priča iz njegovog malog, privatnog života.

Ovo je godina u kojoj sam kao najveće dragocenosti tražio dobre ljude. U kojoj sam se radovao kada su neki moji prijatelji putovali, kačili lepe slike po društvenim mrežama, i za to dobijali brojne lajkove.

Na žalost, video sam i dosta licemernih ljudi. Saznao šta znači i kako izgleda „telefon koji šuti“ kada si u problemu.

Ovo je godina u kojoj sam shvatio da nije dobro sve dok ne pobedimo promaju koju nam u glavi prave razne situacije, svi mediji, mnogobrojni dosadni, neotesani ljudi.

Ponovo sam naučio da se „vjetar vezat ne može“ kao u pesmi „Crvene jabuke“. Opet sam sretao neke žene koje su „bacile sve niz rijeku“, i ponos i dostojanstvo i ego, sve zbog pogrešnih ljubavi.

Ponovo sam sreo puno nadrndanih i bezobraznih ljudi ali sam video i divnog sveta.

Više puta sam se oplemenio pevajući sa nekim dragim ljudima Brenine i Nedine stare pesme.

Shvatio sam da nam ego može biti veliki neprijatelj u ova pogana vremena. Da treba znati kada pokazati zube, posebno kada ti je integritet ugrožen. Ali prepoznati i trenutak u kojem je dobro biti diplomata, jer,  ipak, „pametniji uvek popušta“.

Teška je pokatkad ova životna igra u 50-oj godini, ali se ja nekad osećam kao da imam 33, a često i manje – samo 23 godine.

Bude i trenutaka kada zapevam onaj stari šlager od Jasmina Stavrosa „Umoran sam prijatelju, ko da mi je tristo godina“.

Ali, ako biste me pitali da li se radujem dolasku Nove godine i verujem li u Deda Mraza, rekao bih: Naravno da se radujem. Zato vam i pišem ove moje antistres pouke.

I nekako verujem da gora od ove godine, globalno, svakako ne može da nas zadesi. I da je ono jedino što nam preostaje da se nadamo i verujemo da će biti bolje (kad Saturn konačno iz Stelca pređe kod svog vladaoca – Jarca).

I tako u 2018-oj vi meni živi bili, pa se čitamo!