Nenad Blagojević
SPOJIO SAM DVE VELIKE LJUBAVI
Priče koje se ne zaboravljaju. Sve priče koje nam predstavlja imaju puno duše. Neke, pak, posebnom žicom dirnu i autora i čitaoce…
– Oduševljavaju me ljudi koji se vraćaju na selo, žene koje same pokreću biznis, oni koji žive sa prirodom, mladi koji žive život, a ne životare, i stariji sugrađani koji umeju sebi da ulepšaju treće doba. Od oko 200 priča, koliko ih trenutno ima na blogu, poslednja koja me je oduševila je jedna o ljubavi koju do sada nisam nigde video, o bračnom paru Džunić iz Niša koji su se povodom 50 godina braka venčali u crkvi. Bio sam njihov gost i taj dirljiv čin nikad neću zaboraviti. Čitaoci najviše vole priču o mladom kuvaru iz Mladenovca koji pravi torte u Dominikanskoj Republici, o devojci koja na violini svira haus muziku na srpskim svadbama i o profesorki koja ima licencu turističkog vodiča broj 001…
Nije tako loše u Srbiji. Nedavno je i sam dobio licencu za turističkog vodiča. Pre upisa na fakultet razmišljao je da li da upiše turizam ili novinarstvo.
– Kada sam shvatio da ću novinarski zanat ispeći radom u redakcijama, studirao sam turizam i to mi je bio kec u rukavu. Došao je trenutak da ga iskoristim. Trenutno na engleskom jeziku vodim krstarenja po Dunavu i Savi i noćne pub crawl ture, kada strance upoznajem sa beogradskim provodom. Putovanja su mi pomogla da proširim vidike, da upoznam nove ljude i da shvatim da nije tako loše živeti u Srbiji, kao što mnogi misle. Mnogi koji nisu putovali dalje od naše zemlje smatraju da odavde treba otići. A kad posetite, bilo Afriku, bilo Evropu, i kad malo zagrebete ispod površine, shvatićete da su stvari sasvim drugačije. Putovanja su mi odmor, a obilazeći razne države stekao sam nove poznanike, pa sada gde god da odem imam nekog sa kim mogu barem da popijem kafu.
Pozitivan ugao posmatranja. Ako radite posao koji volite, onda će vam on biti hobi, u suprotnom, potrebno je baviti se nečim dodatnim, imati svoj svet i ne obazirati se na to šta će drugi ljudi da kažu, smatra Nenad.
– Sreća se ne uči. Sve je u tome iz kog ugla posmatrate život. Ako uspete da u svemu vidite iole trunku pozitivnog, bićete srećni. Meni ponedeljak nije najgori dan, dobar mi je odmor i u februaru, nije mi teško da putujem autobusom i vozom, jer dok se vozim mogu da saznam svašta zanimljivo, Novu godinu sam dva puta čekao u selu, bez pompeznih žurki, kad ugostim strance u mom stanu ne razmišljam o tome da li će me pokrasti nego kako ću uz njih da naučim jezik… Volim da razgovaram sa ljudima, ali se najbolje odmorim kad sam prošetam beogradskim ulicama, kad svratim u staru poslastičarnicu na Vračaru na grilijaž tortu ili kad sa devojkom odem na pečenog smuđa, kraj Save ili u Trešnjevicu, kod moje bake na ručak pod verandom. Srećnim me čine trenuci sa porodicom, razna slavlja, čitaoci kojima su Priče sa dušom ulepšale dan ili dale podstrek za nove ideje i srećniji život, kao i turisti koji mi kažu da su uz mene još više zavoleli moj rodni grad.
