Moj tip muškarca
SRCE NA DLANU
Svi smo pod stresom. Neko zbog posla, neko zbog egzistencije, a nekoga prosto i jednostavno boli ljubav. I to nije za potcenjivanje
Može duša itekako da boli zbog ljubavi, dokazali i naučnici. Skoro se nađoh na kafi s jednom drugaricom i počesmo u neko doba, ničim izazvane, o muškarcima. Kakav je moj, kakav je njen, pa unakrsno raspalismo. I ja u neko doba shvatih, da je moj tip muškarca – ludak. O, da! Sve osobine koje su svi moji muškarci imali bile su manje više različite, ali jedno je isto – svi su odreda bili ludi. Na svoj način. To im je bio zajednički imenitelj. A kako sam to zaključila? Evo polako, idemo redom…
Sve bi obično počinjalo kao u bajci, sa leptirićima u stomaku, dubokim pogledima u oči, ono kad te neko gleda, a ti osećaš da ti ulazi pod kožu, sve do kostiju, pa te prođe jeza i imaš osećaj da te grom udario… tako počne. U neko doba kad sam spremna da dam srce na dlanu, kad sam toliko pripitomljena da jedem iz ruke, taj se obično promangupira i napadne ga teška filozofija u stilu „idemo prebrzo, moramo da usporimo“. Ko da u najmanju ruku vozim kamion u punoj brzini kroz kanjon Morače! Evo, mogu tačno da izračunam koliko dana je potrebno da muškarac koji oseća da se zaljubljuje, a nije planirao, u sred ljubavi, dobije napad pameti. I još nešto, pa ja sam žensko, ja treba da se femkam! Da neću, pa da se smišljam ko seoska mlada, pa da tvrdim pazar… a ne muškarac. To me uvek bunilo.
U stanju sam, da za ljubav trpim što šta, ali nekako ne mogu dugo. Nije zdravo za srce. To strpljenje me izda otprilike u drugom poluvremenu, kada shvatim da vozim na ler poodavno. Tu negde pred sam kraj utakmice, pred oči mi izađe sve što nije došlo na naplatu i kada puknem, ja ne puknem, nego eksplodiram! Ko atomska bomba! Bez upozorenja i najave. Dugo budem ljuta, nije mi ni do ljubavi ni do ljubljenja.
U neko doba prestane da mi bude bitno… Ostane mi samo pitanje, kako je moguće da od onako pitome žene postanem ovako razjarena. E, tu stvar počne da se lomi, što bi rekao Petar Božović. Taj se obično tu negde javi, da da završnu reč, da još nešto kaže, da poentira. Tu već zavisi koliko je ko zaslužio i koliko kao veliki čovek i humanista, mogu da oprostim. Ili da zaboravim. Obično oprostim. Živa duša i veliko srce, šta ću. Ali, bez obzira na sve, kada me pitaju za tip muškarca, bez imalo sramote mogu da kažem – ludak. O, da. Samo se stepen ludosti i količina dramskih zapleta razlikuje. Sve ostalo je isto.
Pročitajte još: https://antistresvodic.rs/te-dve-tako-teske-reci-trenutak-istine/
