Mia Dimšić
Devojčurak beskrajne vedrine

„Sve je crno sve je bijelo, ali život nije siv, sve je dobro dok si zdrav i dok si živ“.

Ovo je refren pesme „Život nije siv“ koja je kada se pojavila krajem prošle godine, osvojila mnoge. Njena autorka stihovima svoj život opisuje kao „otvoreni dlan vedre misli svaki dan“ i kaže „oblak je moj dom, oblikujem ga po svom“.

Naravno da nas je ovim zainteresovala i da smo poželeli da nešto saznamo o njoj.

Mia Dimšić osvaja iskrenošću, jednostavnošću i pozitivnom energijom. Muzikom se bavi, čini se, oduvek. Završila je školu gitare a zatim i tambure.

Apsolvent je na Filozofskom fakultetu u rodnom Osijeku. Ima samo 24 godine i solidan staž u svetu muzike. Krajem marta njen CD „Život nije siv“ u izdanju „Croatia records“-a pojaviće se u celom regionu. Ali i na Amazon-u, Deezer-u i drugim svetskim servisima.

Pažnju privlači i to što Mia pesme piše, peva ali i svira tamburu. Objašnjava:

„Tambura je nezaobilazan deo identiteta ljudi iz Slavonije. Tata mi je imao tamburaški bend još pre mog rođenja, mama se nije bavila muzikom, ali obožava tamburašku, pa sam odrastala okružena takvim zvukovima i jako su mi prirasli srcu. Pre par godina sam se priključila tamburaškom orkestru u kojem aktivno sviram i danas, kad god uhvatim vremena. Dok je gitara za mene uvek predstavljala individualnost, tamburu povezujem s prijateljima, druženjem i zajedničkim sviranjem i uz nju sam dosta proputovala i upoznala mnogo ljudi koji dele tu ljubav.

Ti si toliko vedra, poletna, drugačija. Jesi li toga svesna?

„Ne mislim da sam preterano drugačija. Samo imam strašnu potrebu da podelim s publikom način na koji vidim svet i dam im vetar u leđa za bitke koje je i meni teško da ih vodim, i baš zato obožavam ovo čime se bavim. Vodim normalan svakodnevni život, imam svoje probleme, nesigurnosti i žute minute baš kao i moje vršnjakinje. Često kasnim, zaboravna sam, ponekad previše u svom svetu, ali me ljudi koje volim spuste na zemlju.“

Ti sama i pišeš pesme, otkud toliko mudrih i korisnih misli za svakoga o životu, u njima?

„Iskreno, nemam pojma, oduvek sam volela poeziju. Imam hrpu starih rokovnika u koje sam piskarala kao mala. Uz to, puno razmišljam o životu, ljudima, stvarima koje nam se svima događaju i kad se te dve stvari spoje, shvatiš da možeš sve ono što te muči da staviš u određeni broj slogova i rimu. Odjednom svi slušaju i pamte, iako si im pre toga bezbroj puta pričao o tome i nije baš imalo preteranog učinka. Pesme i ono što čine ljudskom mozgu se čudo i moćno oružje, i ja ih jednostavno koristim da sebi ulepšam svet.“