MAGIJA I VIŠE OD TOGA
Magija kreativnih sokova
Kada se kaže „umetnost“ ili „kreacija“, obično je uvek prva asocijacija na neki poseban talenat koji roditelji primete od malena kod svog deteta, a koji zatim oblikuju kroz neke škole, mukotrpan rad, mnogo odricanja i koji se konačno prikaže pred nekakvom publikom koja će sve to pozdraviti aplauzom ili priznanjem. U stvari, veliki broj ljudi se zapravo odriče svojih kreativnih potencijala verujući da je to samo „posao“ za odabrane – tamo neke čudake koje smo suptilno nazvali „umetničkim dušama“. I kad god pomenemo pevanje, ples, slikanje ili neki drugi vid stvaralaštva, uglavnom se čuju one poznate:
Nemam ti ja talenta za to, rođen sam sa dve leve noge, nikad nisam imala smisla za tako nešto…
Ipak, kada nas stisne svakodnevica, pa doguramo sebe do ruba očaja i nezadovoljstva, one poslednje atome energije koji nam preostanu konačno pristanemo da usmerimo ka nečem lepom, što nas obuzme i odvede u neke daleke svetove – i gle, čuda! To su baš one stvari za koje smo smatrali da nemamo ni smisla, ni vremena, ni talenta, ni afiniteta. Umetnost leči, jednostavno.
Od davnina je čovek ostavljao trag za sobom na ovaj ili onaj način – stvarajući instrumente od materijala koje je nalazio u prirodi, crtajući po zidovima pećina, kroz ritualne igre… I od kako je sveta i veka, ljudi su verovali da baš kroz takve aktivnosti mogu da se približe Tvorcu. Pleme ili društvo čuvalo je one koji su imali najviše dara, verujući da ta lepota može doći jedino preko kanala kroz koji se izliva ta čarolija, a koji je odbaran baš od Boga samog. A ako je neko biće izabrano za tako uzvišenu rabotu, sigurno je to neko pored koga će i oni sami biti izbavljeni. To je, pored ostalih, jedan od razloga što su umetnici uglavnom bili na dvorovima, čuvani, maženi i paženi od strane svih prisutnih, a kraljeva i vladara posebno. Onog trenutka kad taj „umetnik“ stvori neko delo, ono će nadživeti svoje savremenike i ostaviće trag, a jedino tako, kada se prolaznost pobedi, možemo se približiti večnom.
