Kolumna
Dođeš mi, dođem ti

Kako i najjača ljubav može da ustukne pred razočarenjem

Pa lepo.
Kada ga sretneš sa ženom u Ušću. Eto kako. Pa dobro nije ni prvi ni poslednji koji je oženjen.
Otkad sad to ima veze?
Pa nismo znali da imamo ženu! Još na sve je on meni ljubomorisao što me gledaju tipovi! On koji treba ušima da se pokrije i glasa od sebe da ne daje!

A kad smo kod toga, ima neka zavera u smislu da te zgodne tipove uvek api neki akrep. Sad šta mu radi, čime ga vezuje i kako tretira, ja ne znam, ali nešto ima. To su neke mađije, drugog objašnjenja nema, što bi rekao moj kolega montažer.
Druga stvar, ovog neprijavljeno oženjenog sam čak i upoznala, držali su se za ruke on i ova moja, sedeli smo zajedno, ma čist kompleks dobih koliko je čovek nežan i pažljiv. Rekoh, aman da li je stvaran?
Kad ono nije čovek savršen, nego dobro udresiran, da ne kažem oženjen.
I za to bi bio amnestiran, bio bi majke mi, samo da je na vreme rekao. Jesam, priznajem, oženjen sam, pucajte. Danas su žene ionako očajne i ne dele više muški svet na zauzet i slobodan, nego na upotrebljive i neupotrebljive. Tek kad tog nekog upotrebljivog požele zauvek, sete se da je možda problem što ga žena nije pustila da ide u štetu sa devojkom.

– Pa kako se sretoste? – pitah na ivici da se prekrstim ko moja pokojna baba kada u neverici sluša nešto potpuno nerealno.
– Lepo, dok je gđa isprobavala krpice dozivala ga je sa “ljubavi”, a kada je ljubav došla noseći joj neku majicu, sudarismo se!
– O, majko Isusova! I?!
– Nema i… Rekoh mu ja: “Ljubavi, zove te žena…”
– Otkud znaš da mu je žena?
– Ma bre, tandrljala je sa prodavačicom moj muž ovo, moj muž ono, dok sam isprobavala u kabini pored! Nego šta je nego žena. I ajd’ da ne kaže nešto drugo, ali da prećuti da ima ženu! Pa da li je realno?! Nije žena dugme bre, pa se došiva i otšiva po potrebi. Razumela bih sve, samo da je rekao! Ovako sam bre, razočarana. Razočarao me kao čoveka i kao komunistu!

Ništa ne ubija ljubav kao razočarenje. I to ono prosto – kada je neko neiskreno prećutao tako bitan podatak. Nebitno da li je taj brak dobar, nije, lažan, pravi, iz interesa ili čega već. Ali je faktičko stanje. Tu je. I kad se dvoje zavole, to je to. Nema onoga – otela nekome muža, rasturila brak, on je kriv za njihov raskid ili ne znam ti ni ja šta.

Ne može niko nikoga da otme, jer niko nije malouman, niti retardiran da pristane da sedne u neki voz bez da pita kuda taj voz vozi. Zbune se ljudi, ali u nekom trenutku se zapitaju kuda ide voz. Ko shvati da je pogrešio, taj izađe odmah na sledećoj stanici, pešači i nađe put do kuće.
Oni malo luđi prete da će da iskoče, da nisu shvatili na vreme, a oni stvarno ludi, skoče pa se povrede. Neki nikad ne prežive i priča se da im to ništa nije u životu trebalo jer im je došlo glave. Ali ovi što su oteti, kidnapovani, navučeni na nedozvoljenu ljubav u partizanima su mi najinteresantniji.
Niko nikog ne otima nikome. Svi mi dobrovoljno pristajemo na nešto što želimo, ako to što želimo – u tom trenutku nemamo.

Tako da možda ona ima muža – ali taj muž ima devojku, kojoj od straha od žene nije smeo da kaže da je oženjen. To da li je neko zauzet zvanično ili nezvanično, zvanična LJUBAV ne priznaje. Jer bi se u suprotnom pisale zamolnice i uredbe kako nešto treba da izgleda. Ljubav jednostavno ta tolika administracija ne zanima. Ona radi po principu – dođeš mi, dođem ti.