Kako prepoznati da li smo upali u zamku vezanosti i zavisnosti? Znaćemo po sledećem:
- kada izgleda da bez nečega ne možemo
- kada to što radimo ima tendenciju povećavanja doze (broj cigara, čaša, narkotika, seksa, hrane, sati provedenih uz internet)
- kada znamo da nešto nije u redu, ali se sa tim znanjem javljaju brojni izgovori zbog čega to treba nastaviti činiti, pa nastojanje da to prekinemo stalno odlažemo
- kada uvek ima još, kao da nas nešto vuče (jer i vuče)
- kada prestanemo da radimo to što radimo, aktiviraju se brojni parazitski misaoni oblici, kao i osećanja straha, nemoći, sumnje, nekad čak i užasne panike i bola. Javlja se katastrofalna buka u glavi da ne možemo misliti o bilo čemu drugom dok ne zadovoljimo tu “potrebu”. Osećamo se napadnuto, a opet totalno slabo da se odbranimo.
Kako onda izaći na kraj sa tim?
Evo par pitanja koja sebi možete postaviti, a onda iskreno na njih odgovoriti.
*Šta je to čega smo zapravo gladni?
*Šta je što mislimo da nam nedostaje?
*Koju tačku gledišta smo prihvatili kao svoju istinu kojom kreiramo potrebu koju biramo?
*Šta stoji iza te zavisnosti?
*Kojom iluzijom smo prekrili oči?
*Šta je to što nas zapravo uzbuđuje ili rastužuje i šta je najgore što bi moglo da se dogodi kad toga ne bi bilo?
*Za šta smo se vezali i šta će se dogoditi ako to pustimo?
*Šta odbijamo da vidimo, otpustimo ili primimo?
*Čemu smo dali veći značaj nego sebi samima?
*Šta smo to učinili toliko vitalnim i važnim da smo odlučili da mu damo svoju životnu energiju?
Kada se iščupa koren, odlazi i celo drvo. Leči se uzrok, a ne posledica. Ako se uzrok ne izleči, tj. ne promeni, eto povratnika ili samo drugačijeg oblika zavisnosti.
Prosledite kome mislite da bi ovaj tekst bio od koristi i ne gubite iz vida da tako možete biti doprinos nekome za koga ni ne slutite da pati u tišini i samoći. Hvala!
