Kolumna Ivane Gavrilović Stanković
Biram da više ništa ne moram
Kad mi dođe da idem,
mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud
– unutra, u sebe.
Poput mog omiljenog pesnika Mike Antića, od sada jedino moram da idem ka sebi, svom biću i da pažljivo osluškujem šta je ono što zaista želi. Toliko mu dugujem posle dugogodišnjih moranja praćenih teskobom i strahom hoću li na kraju uspeti sve što treba. Samo da sam ranije znala da se zapitam šta bi se dogodilo da nisam morala da budem uzoran odlikaš od koga se očekivalo da niže visoke ocene i hrabro korača ka novim izazovima. Možda bih se više zabavljala koristeći slobodno vreme za prijatelje, voljene ljude i sebe, zašto da ne? Ko zna, moguće je da bih iznedrila nešto veliko i značajno što sam gušila kako bih se posvetila, sada znam, manje važnim životnim stvarima. Kako su godine prolazile, bilo je prirodno zaposliti se u struci i ne pitati se previše da li je to ispravna odluka pošto je dobiti stalan posao danas čista sreća, govorili su mi stariji i iskusniji. Verovala sam da je tako sve dok nisam osetila prve znake nezadoljstva – knedlu u grlu i jak grč u stomaku. Moje telo mi je poručivalo da nešto nije u redu i ja sam na početku ignorisala njegove signale. To što sam pristala da budem deo sistema koji mi nije odgovarao ne bih li plaćala stambeni kredit i izdržavala svoju porodicu; to što je trebalo da budem ponos svojim roditeljima i dika jer sam ispunila njihova očekivanja; to je što bilo neophodno biti savršen i uvek na usluzi drugima – navelo me je da bežim, nisam znala kako, nisam znala kuda, ali sam znala zašto. Udaljila sam se od svog autentičnog JA. I tako na kraju završih – u sebi. Shvatih da samo to moram.
Koliko puta na dan vi izgovarate reč „moram“? Morate da završite sve poslove danas kako ih ne biste ostavljali za sutra, poželjno je da se posvetite i stvarima koje vam ne prijaju jer neće niko drugi, neophodno je da prezentacija bude gotova za ujutru inače će… – šta? Šta je najgore što može da se desi? I sama sam se često prepoznavala u liku pomahnitalog zeca iz „Alise u Zemlji čuda“ koji juri sa satom u ruci i neprestano govori kako kasni. Kuda on uopšte ide? Zapamtite, u Zemlji čuda svi putevi vode do Kraljice Srca, nedavno pročitah svom sedmogodišnjem sinu. Na trenutak se ispunih radošću zbog ove velike spoznaje suštine života, dečijim spokojem i oslobađajućom energijom koja čeka da se prelije u nešto važno i vredno – u saznanje kako je lepo kada shvatimo da ništa ne moramo. Neoprano posuđe čeka, gomila neispeglanog veša je tu, razbacane knjige na sve strane, ali šta mari? To znači da smo porodica koja ima ručak, odeću i najvrednije – knjige. I veliku istinu – sve možemo, ali ne moramo. Kada izaberemo ono što želimo, onda živimo i – uživamo! Jer Kraljica srca zna…
