Kolumna ANTITABLOIDNO
Dugo toplo leto 2017.

Leto je ove godine proteklo u znaku konačne opuštenosti u pokazivanju fotografija sa letovanja, svuda i svima.

Nagledali smo se bikinija, nogica kako se brčkaju. Jadran je ponovo postao destinacija broj jedan, pored Grčke. Pitao sam se šta je taj silni narod pronašao, recimo, u Rovinju, kad se tamo odande toliko publikuje. Verovali ili ne, nikada nisam bio tamo i jedva čekam nekog da me tamo vodi.

Ali, i meni je ovog leta bilo sjajno na Braču, Hvaru i Korčuli, kao i u Makarskoj. Zato mislim da je pozitivno to što se ponovo toliko radujemo letovanjima i što pevamo „Ra-ra-radnička odmara se klasa, pla-pla-pla-pla-plavi se Jadran talasa“.
A pod socijalnu i političku korektnost nam se podvodi teza da ne treba da pokažemo da smo srećni i da mrdamo. Rekao bih da je taj trend da se toliko mnogo publikuju letovanja zapravo prirodna ljudska potreba, jedan od načina da se preživi ovaj jedan jedini život koji imamo.
I da nije naša jedina uloga da samo radimo i živimo da bismo plaćali račune i imali samo za ionako preskupu potrošaku korpu. Spadam u one koji žestoko brane ljudsku potrebu za hedonizmom. Šta nam je inače ostalo od života i teških vremena?
Danas i ovde opasno je biti zadovoljan i srećan. Čovek se upita šta da postavi, da li i koga da taguje. Ako podeli svoju radost, hoće li to odmah da izazove nečiji bes, hejt ili bujicu negativne energije?

Zar nam nije dovoljno što su vrućine bile nesnosne. Potom tornada, divljali su pretili da unište najlepša ostrva i plaže ovoga sveta. Tu su i druge, razne elementarne nepogode. Zamislite, ako bi sad jedan veliki tornado krenuo da ruši zemlju, da li bi vam bilo žao? Da li ste obišli sva lepa mesta ovoga sveta? Da li ste dovoljno videli?

Terorizam nam sve više sužava krug, sve je manje mesta koja možemo da obiđemo i da se osećamo bezbedno. Besparica hara, kriza je sve veća. A šansi da vidimo nešto što je lepo i što opušta i izaziva relax i antistres je sve manje.
Stoga razumem potrebe mojih drugara i kolega da postavljaju slike koje stvaraju nostalgiju, da pevaju neke pesme.

Sve je manje nekih naših ostrva mira gde možemo pobeći od ludila svakodnevice. Sve je manje oaza gde se čovek oseća sigurnim i zaštićenim od loših i negativnih energija i vibracija.
Jedini način da se preživi ludilo koje se svakodnevno objavljuje u medijima je pokatkad isključiti telefon i pobeći na ležaljku. Što bi lepo rekao večni Bora Đorđević:

„Pobeći negde, daleko što dalje,
gde ne trebaju pilule za spavanje,
pobeći negde, ne umem da plivam,
dajte mi pojas za spasavanje.“

Ili, kako je lepo napisao Arsen, a otpevao Čola u pesmi „Pobjegnimo koji dan na more“:

„…nek’ sve ovo nosi vrag
ovdje samo stariš i sakupljaš bore,
zametnimo svaki trag…“

Sve to o čemu je ovde reč, to su pesnici odavno otpevali.
Hoću da kažem da ne treba biti lažno skroman, već treba podeliti sreću sa drugima i objaviti na kom ste lepom mestu. Pre svega, niste nikom ukrali suncobran. Otišli ste na put zbog svojih „zasluga za narod“ ili ste ga sami zaradili…
„Selu“ svakako ne možete ugoditi. Ko hoće da uživa sa vama, „lajkovaće“ vas, a onaj kome konstantno idete na živce, taj će vas ignorisati.
Ali, napominjem, ovog leta mi se učinilo da je život postao jako kratak, da je postao jako težak i sparan. I da, ako smo se ljudima zamerili slikanjem na plažama, to nije neki preveliki greh. To vam je kao „slatki greh“, ali bez Brene.

Znam da će mnogo ciniici da kažu: Nagledali smo se bikinija, dupeta i nogica na selfijima, a sada je vreme za ajvar. Ali bih odmah dodao da se ovakvo toplo leto dešava samo jednom u trideset godina. I „nema drugog leka apoteka“ osim da se ohladi usijana glava.

Vratio sam vam se odmoran, restartovan, očekujete da ću svake nedelje da budem oštar i direktan. Za sada, šaljem vam jedan lep antistres pozdrav uz konstataciju: Ako ne volite same sebe, ne očekujte da vas iko drugi voli i razume.