Kako podići srećno dete
RAZVIJANJE PRIRODNIH POTENCIJALA
Kako bi dete izraslo u samosvesnu i srećnu osobu, najvažnije je da tokom perioda formiranja – do 6 godine, namirujemo njegove primarne potrebe. U primarne potrebe osim fizioloških spadaju i one psihološke, i u tom smislu je važno da se dete oseća sigurno uz roditelja, da bude viđeno, doživljeno, zaštićeno i prihvaćeno od strane roditelja takvo kakvo je
Formiranje emocionalnog dela mozga. Renomirane naučne institucije danas dokazuju da iskustva koja smo imali tokom ranog razvoja, tačnije u prve 3 godine, u velikoj meri oblikuju naše funkcionisanje u odraslom dobu – naše socijalne pre svega partnerske odnose, našu sposobnost samoregulacije emocija, ali i sveukopno psihičko i fizičko zdravlje. Još važnije u tom periodu se formira i mozak, tačnije emocionalni deo mozga u čijoj je nadležnosti i naše celoživotno emotivno funkcionisanje. Brojni dokazi neuronaučnih istraživanja potkrepljuju činjenicu da je fiziologija mozga i nervnog sistema u ogromnoj meri oblikovana psihološkim i socijalnim odnosima koje imamo sa roditeljima. Ukratko ono što smo mi danas neodvojivo je od naših najranijih iskustava.
Sećanja iz implicitne memorije. Ovom tematikom se temeljno bavi Centar Prirodno roditeljstvo (www.prirodnoroditeljstvo.com), na čelu sa Tomislavom Kuljišem, autorom programa Roditeljstvo i rani razvoj (RiRR) koji je namenjen svima koji žele da razumeju problematiku ranog razvoja. Tomislav je ujedno i autor programa Lični razvoj koji se nastavlja na RiRR, a koji za cilj ima isceljivanje povreda koje smo doživeli u detinjstvu kako bismo u sadašnjosti funkcionisali na adekvatniji način i kako bismo osetili svu lepotu i punoću života. Na pitanje šta se u razvojnom smislu dešava tokom prvih godina i kako iskustva koja tada steknemo utiču na naš život Tomislav odgovara:
– Rana trauma je nešto što nam se desilo u prve tri godine života, nešto čega se po pravilu ne sećamo, ali što utiče na naše celoživotno funkcionisanje. Sećanje spada u eksplicitnu memoriju, a doživljaji iz najranijeg detinjstva koji nas oblikuju su pohranjeni u takozvanoj implicitnoj memoriji, koju drugačije zovemo PODSVEST. Implicitna memorija spada u dublje delove mozga, i u njoj ne postoje slike i događaji, već osećanja koja smo nekad imali.
Kada odrastemo ne možemo da se setimo povređujućih iskustava iz najranijeg detinjstva, ali s obzirom da su ona zabeležena u našoj podsvesti, kroz tehnike kao što je regresoterapija možemo da prizovemo osećanja koja smo imali kao sasvim mala deca. Zatim ih se kroz terapiju oslobađamo.
Povezanost je osnova dobrog roditeljstva. Do povreda koje nas na taj način definišu dolazi ne samo usled zlostavljanja ili nasilja pretrpljenim u detinjstvu što je više nego očigledno, već i zbog suptilnog zanemarivanja kom su deca izložena. Naime za pravilan fiziloški, neurološki, psihički i emotivni razvoj neophodno je zadovoljavati detetove primarne potrebe. To znači da se od samog starta sa detetom razvija povezujuć, bilizak odnos, odnos pun poverenja, koji podrazumeva puno nežnog fizičkog kontakta, maženja, dodira koža na kožu, kontakta oči u oči, a u kasnijem uzrastu puno razumevanja detetovih razvojih faza. Od svih detetovih poriva, najsnažniji je poriv za povezanošću sa mamom i tatom, a nauka danas dokazuje da je povezanost, tj. PRIVRŽENOST (eng. attachment) ujedno i preduslov pravilnog razvoja.