Zašto fantastični roditelji podižu depresivnu decu (2)
KAO ŠOLJICE ZA ČAJ

Klinički psiholog Lori Gotlib, kao i mnoge njene kolege, smatra da roditelji ne žele da njihova deca budu samostalna, jer sami pate od straha od odvajanja

Dečji psiholog Den Kindlon upozorava da deca bez bolnih iskustava poput neprijatnosti, neuspeha i napora ne mogu da razviju “psihološki imunitet”. Isto misli i Vendi Mogel, klinički psiholog i autorka knjige “Blagoslov odranog kolena” koja radi kao savetnik u školama širom Amerike. Mogel je primetila da poslednjih godina na koledže pristiže sve više studenata koje žargonski nazivaju “šoljice za čaj” jer su toliko krhki da doživljavaju slom čim bilo šta nije po njihovom.
Navedeni psiholozi smatraju da roditelji ne žele da njihova deca budu samostalna, jer sami pate od straha od odvajanja. Deca im služe da popune emotivne rupe u životima, i zbog toga nastavljaju da se upliću u živote svoje dece rešavajući njihove probleme i kada su ona uveliko zagazila u zrelost. Neki univerziteti sada već unajmljuju i osoblje zaduženo da roditelje drži na odstojanju od studenata, a mnogi uveliko imaju i “dekana za roditelje” kako bi se izborili sa novim fenomenom roditelja koji ne žele da ostave svoju decu na miru.

Epidemija narcizma. Danas roditelji ne mogu svoju usamljenost da rešavaju u okviru zajednice, jer je ona oslabljena, sve više je razvedenih, pa se u begu od izolacije oni okreću svojoj deci – objašnjava Den Kindlon. U nedostatku prijatelja, žele da im deca budu najbolji drugari. Takođe, oni imaju manje dece nego prethodne generacije roditelja, pa svako dete smatraju dragocenijim. Samim tim, od dece očekuju da im posvećuju više vremena, da više postignu, da ih više usreće.
Getlibova je razgovara i sa Džin Tvendž, autorkom knjige “Epidemija narcizma” koja se intenzivno bavila fenomenom “inflacije” samopouzdanja
– Ono što počinje kao zdravo samopouzdanje vrlo brzo prerasta u nerealnu sliku o sebi i narcizam, objašnjava Tvedž. A sa narcisoidnim samopouzdanjem raste i depresivnost i anksioznost . Narcisi su srećni kad su mlađi, jer se osećaju kao centar univezuma. Roditelji izigravaju njihove sluge koje ih vode sa aktivnosti na aktivnost i ispunjavaju im svaku želju. Neprestano im govore kako su specijalni i talentovani dok ovi ne poveruju da su bolji od svih ostalih.
Međutim, kad odrastu, to postaje problem. Nisu u stanju da sarađuju sa drugima ili da se suočavaju sa ograničenjma. Na poslu očekuju da im sve vreme bude zanimljivo, jer su tako navikli. Ne sviđa im se da ih šef kritikuje niti da ne dobijaju stalne pohvale.

Uplitanje roditelja u svaku razmiricu. Getlibova navodi kao primer razgovor sa jednom učiteljicom koja je tražila da ostane anonimna jer roditelji očekuju da ona podržava njihovu vaspitnu filozofiju. Učiteljica svakog dana mora da se izbori sa roditeljima koji žele da se upliću u svaku razmiricu između dece, ne dozvoljavajući da ona bilo šta reše sama, pa čak ni to ko će sledeći da se igra sa autićem. Iako bi najradije deci koja krše pravila – svađaju se, gađaju itd, jednostavno rekla “Prestanite odmah!”, ona to ne sme jer bi dobila otkaz. Umesto toga, razgovara sa njima o tome kako se osećaju, objašnjava im šta drugo mogu da učine sa tim osećanjima i pomaže da zajednički nađu rešenje.
– Dok završimo sa razgovorom, više im nije do igranja, ali zato za pet minuta nastane isti problem, jer je i prošli put prošao nekažnjeno. “Prekinite odmah” uvek deluje, ali da bih zadržala posao, moram umesto toga da istražujem njihova osećanja, objašnjava ona.

Narcisi su srećni kad su mlađi, jer se osećaju kao centar univezuma

Ometanje razvoja. Druga vaspitačica sa kojom je razgovarala smatra da roditelji sve više ometaju dečji razvoj. Čak i kad misle da “postavljaju granice” oni se zapravo ponašaju kao slabići. Deca ne pristaju na postavljena pravila, a roditelji pod izgovorom “uvažavanja detetovog mišljenja” odustaju od postavljenih granica. “Svake godine, roditelji mi dolaze da se žale:“Zašto moje dete neće da me sluša? Zašto ne prihvata ne kao odgovor? A ja im kažem: “Vaše dete ne prihvata ne kao odgovor, zato što ne nikad nije vaš odgovor”

Paradoks izbora. Beri Švarc, autor knjige “Paradoks izbora” smatra da roditelji deci svakog dana daju toliko mogućnosti izbora, da ona ne samo da postaju razmažena, već i paralisana.
U studiji koju je sproveo sa svojim timom, decu je podelio na dve grupe i tražio od njih da nacrtaju sliku. Jednoj grupi je ponudio da izaberu između 3 flomastera, a drugoj između 24. Crteži koje su crtala deca iz druge grupe ocenjeni su kao lošiji, što Švarc objašnjava time da su umesto na crtanje, deca sa više izbora bila fokusirana na biranje među mnoštvom boja.
Poenta je da se deca osećaju sigurnije kada je pred njima manje izbora, kaže Švarc, jer onda lakše mogu da se posvete određenim stvarima i ne misle na ostalo, što je veština koja će im biti potrebna u životu. Većina roditelja kaže: “Možeš se baviti sa čim god želiš, možeš odustati kad god hoćeš, možeš probati nešto drugo ako nisi sasvim zadovoljan ovim”. Nije ni čudo što kasnije tako žive svoje živote, stalno tražeći savršenstvo, ne shvatajući da je “dovoljno dobro” najbliže savršenstvu što se može dobiti.”

Anegdota iz ordinacije. Getlibova poredi svoje detinjstvo u kome nije mogla baš mnogo da bira šta je za večeru ili šta će se raditi preko vikenda sa onim svog sina, pred koga uvek stavlja više mogućnosti.
– Mi nismo ni očekivali da možemo mnogo da biramo, pa smo bili zadovoljni onim što bismo dobili. Kad bismo malo poodrasli, imali bismo više mogućnosti izbora i bili bismo im dorasli. Sada, kako primećuje Džin Tvendž, “decu tretiramo kao odrasle kada su mali, a kada napune 18 ponašamo se kao da su deca”.
Svoj osvrt na savremeno vaspitanje i njegove posledice, Getlibova završava jednom anegdotom iz svoje ordinacije. Naime, pošto je primetila dozu nelagodnosti kod jednog od pacijenata i pitala ga u čemu je problem, ispostavilo se da on ima konfliktna osećanja povodom dolaska na terapiju. – Moji roditelji bi se osećali promašeno kada bi znali da sam ovde, objasnio je. S druge strane, možda bi im bilo i drago, zato što toliko žele da budem srećan. Zato nisam siguran da li bi bili zadovoljni što sam došao ovde da bi bio srećniji ili razočarani što već nisam srećan.