Vladimir Kecmanović
KAD JURIŠ SNOVE, NEMA KAJANJA

On je rođeni Sarajlija koji je diplomirao književnost u Beogradu. Oduvek je želeo da se bavi pisanjem, a da će to raditi uspešno bilo je jasno kada je sa osamnaest godina dobio Andrićevu nagradu za priču Histerija

Vladimira Kecmanovića znamo ga po romanima Top je bio vreo, Sadržaj šupljine, Poslednja šansa, Feliks, ali i po pripovetkama, kolumnama, pripremi izdanja sa delima drugih autora, jasnom iznošenju stava po bilo kom pitanju u brojnim emisijama…

Odloženi stres. Koliko je stresno biti slobodan autor, pisac, baviti se poslom bez radnog vremena sa krajnje neizvesnim rezultatom, u zemlji u kojoj se, kažu, knjige, posebno one koje teraju na razmišljanje, sve manje čitaju?
– U svakodnevnom životu biti pisac je verovatno manje stresno nego poslovi većine ljudi. Sve što radim to je da pišem, moj život čine razne vrste pisanja, skoro uvek sam sa sobom, čak i kad je u pitanju recimo rad za film, televiziju. Sam radim i organizujem svoj posao. I kada radim sa timom, nije to ništa komplikovano i naporno, mahom se usaglašavamo. Generalno gledano, posao pisca je verovatno stresan kao i svaki drugi samo se to manifestuje na drugi način. Recimo, ne osećam ga direktno ali negde u dubini postoji ta frka da li će biti dobro, onako kako sam zamislio. To je neka vrsta odloženog stresa.

Prazan papir sve određuje. Oni koji se bave pisanjem tvrde da je stresan i sam početak rada, kada je uslovno rečeno ispred njih prazan papir i kad treba krenuti, pa smo pitali Kecmanovića da li se i on tako oseća?
– Postoji ta vrsta stresa, ali kad imam tačno u glavi šta hoću, posebno kod kraćih pisanih formi, ne osećam to kao problem. Ali kad pišem roman, to uvek postoji. Taj početak je bitan, od toga kako ti krene prva rečenica. Ako krene dobro, ako je osetiš, nekako nastavlja da se razvija dalje sama od sebe. A ako to nije kako treba, posle škripi. Zaista, kad je nešto izazov, onda taj prazan papir jeste opasna stvar.

Izabrana vrsta sreće. Nikada nije želeo takozvani siguran posao, sa radnim vremenom, redovnim primanjima. Još kao klinac je izabrao umetnost kao svoje životno opredeljenje, najpre slikarstvo, a posle pisanje.
– Slikar ili pisac, isto je to, uvek mi se baš dopadalo da živim i radim ovako, a ne nekim takozvanim sređenim životom. A zatim, danas nigde nema životne sigurnosti. Kad sam se za ovo opredelio, u nekim drugim oblastima je postojao privid sigurnosti. Danas ni to. Većina ljudi, i oduvek je tako bilo, zadovoljna je time da ima neki siguran život, da zna šta će da im se desi sledeće godine, da zapravo ima dosadan život. Kad imaš dosadan život onda imaš prostora da nađeš sebi neku zanimaciju i uživanje. Ja ne mislim da je to neka posebna sreća u odnosu na ovo kako ja živim.

Uživanje u netipičnom. U čemu Kecmanović uživa, osim u porodici i druženju sa ćerkom? Iskren, kakav je, kaže da je to, na žalost, uživanje u kafani, ali da pokušava da to svede na razumnu meru. Kako voli i da se druži, to ponekad čini na jedan ne toliko tipičan način.
– Volim da igram karte, mogao bih to non-stop da radim. Moje društvo i ja obično dva puta nedeljno igramo karte celu noć, i to mi jako prija.
Šta bi rekao nekom klincu koji ne zna kojim putem da krene?
– Da juri snove. Kad to radiš, onda barem nemaš zbog čega posle da se kaješ. Od kajanja nema vajde.