Viktor Truviano u Beogradu
U STANJU NERAZDVOJENOSTI
Vraćajući se u subotu uveče sa druženja sa najpoznatijim bretarijancem na svetu, Viktorom Truvianom, čovekom koji živi na energiji prane, nisam mogla da se otmem utisku da je taj osećaj blaženstva koji se širi oko njega nekako ušao u sve pore mog tela. S tim osećanjem sam blaženo zaspala
Kada je ušao u salu, sa prevodiocem, nisam mogla najbolje da ga vidim jer je sitan, a ispred mene je bilo mnogo ljudi koji su mi zaklanjali vidik. Onda je počeo da govori i ništa ga nisam čula. Jasno sam čula prevodioca, a shvatila sam da bi bilo glupo da pitamo Viktora da li si doručkovao, jer se jedva čuo. Kasnije se to promenilo na bolje. Jednostavno, u tom prvom delu, on je pokušao da nam ukratko ispriča svoju životnu priču, a onda je u jednom momentu rekao:“Znate meni je jako dosadno kada pričam o sebi. Ako je meni dosadno, znači da je i vama dosadno. Zato mislim da je bolje da dođemo do onog dela kada vi postavljate pitanja. Onda me vi inspirišete.“ I stvarno, uskoro smo lepo mogli da čujemo njegov glas. Prenosim vam ono što je na mene, od njegove priče, ostavilo najveći utisak.
Početak priče. Jednostavno sam u jednom momentu ostavio posao na oba konzervatorijuma i okačio violinu o klin (kao bokseri rukavice), ostavio porodicu, devojku i otišao da živim u prirodi. Prestao sam da jedem i samo sam pio sokove. Posle izvesnog vremena shvatio sam da u voćnim sokovima ima previše šećera. Prešao sam na sokove od povrća. Uskoro su mi oni bili teški, pa sam prešao na čajeve, koje sam sam brao. Te trave i njihovi ukusi su predivni, ali onda sam shvatio da mogu bez ukusa, ostavio sam ih i ostao na vodi. Ubrzo sam uvideo da mi je voda preteška i prestao sam da je pijem. Desetog dana pao sam u nesvest, ali mislim da sam tada u stvari došao svojoj svesti. Kada sam se posle tri dana probudio oko mene su bili ljudi koji su dolazili sa svih strana i govorili kako su došli jer su dobili poruku da imam informaciju za njih. Ne znam ni kako ni odakle su se tu stvorili.
Više puta me je moje fizičko telo napuštalo. Prilikom ponovnog susreta sa telom, potrebno je vreme da krv koja se zgrušala u međuvremenu pređe u tečno stanje, srce polako počinje ponovo da kuca, usta koja su srasla, ponovo se odvoje. Svako od nas ima u sebi tačku u kojoj se dešava atomizacija, tj. sudar hladnih atoma iz vazduha i toplih unutar nas…Tom prilikom oslobađa se energija. I kod svakog je ta tačka na nekom drugom mestu. Da biste mogli sebe da posmatrate iznutra, morate da imate to vreme za sebe. Ako po ceo dan imate različite obaveze, vi ste sa svima, sem sa samim sobom. Zato sam ja najčešće i najviše sam sa sobom.
Volim reč NE. Malu reč za koju mnogi misle da je nešto negativno ja vidim kao mogućnost da budem „Ja“. Kažu, to je ego. Ja mislim da je divno što svi imamo ego. Tada kada smo sami sa sobom svi mi dobijamo transmisije iz Univerzuma. To su informacije koje nam Univerzum šalje ali koje verovatno, ako nismo sami unutar sebe, ne možemo da primimo.
Vidim da ljudi zagađuju vode, reke, mora… Ne razumem zašto to rade, ali nisam uplašen, na mene to ne utiče jer mi ni voda nije potrebna. A možda čovek samo ubrzava svoju evoluciju i uskoro će većina moći da živi kao ja jer će sve biti neupotrebljivo.
Nezgodno je kada nemate strah. Ja sam se bavio ekstremnim sportovima do pre četiri godine, a onda sam doživeo da mi vetar sa svih strana zatvori paraglajding i pao sam sa 400 metara visine. Bila mi je polomljena kičma, noga na više mesta. Sada mislim da je to samo bila lekcija da naučim da primam pomoć od drugih. Dve godine sam bio u invalidskim kolicima i naučio da prihvatim da mi drugi ljudi pomažu. Do tada sam sve radio sam. Lekari su predlagali operaciju i ugradnju neke metalne šipke u kičmu, ali ja sam to sve odbio. Radio sam vizuelizacije u kojima sam spajao moje kosti. Posle dve godine sve je sraslo kako treba. Vidite da hodam normalno.
Onda sam osetio da me boli vilica i otišao sam kod zubara. Predložio mi je da opet ugrade neki metal ili da žvaćem list koke. Odbio sam, ali ubrzo sam se vratio jer su bolovi bili jaki. Snimili su mi vilicu i videli da mi rastu zubi. To je treća generacija zuba. Olakšali su mi tako što su postepeno vadili one zube gde su novi bili najbliži nicanju. I to je to.
Ne znam šta je to duhovni rad. Mislim da smo svi mi duhovni ljudi ali ono što znam to je da kod mene nema razdvajanja. Ja živim u stanju nerazdvojenosti, u meni ne postoji nikakva dualnost, samo radost i ljubav.
To me ispunjava i ne dopušta da unesem još nešto u sebe.
…
Ukratko, dok gledate Viktora, on se stalno osmehuje kao da govori – hvala vam svima na svemu. Njegove ruke takođe govore i plešu, ti prsti koji su ostavili violinu, kao da nikada neće ostaviti muziku ili muzika nikada neće ostaviti njih. Viktor živi u harmoniji sa onim što je unutar njega. Živi slobodno i autentično. To je nivo svesti, koji je doveo do transformacije materije njegovog tela i sada znam da upravo to je – LJUBAV.
