Vesela domaćica
Nisam sama jer – imam SEBE

Dobar dan 🙂

Da vam šapnem…

Došao je i taj trenutak da vam se zvanično predstavim. Družeći se sa mnom kroz moja šaputanja u prethodnih trideset i pet kolumni u divnom našem Antistres vodiču (beskrajno zahvalna na prepoznavanju i podršci sjajnoj ženi Jasmini Stefanović) i mojoj FB stranici imali ste priliku upoznati me i stvoriti neku vašu sliku o meni. Neke ću iznenaditi. Nečija očekivanja ću ispuniti, a nečija naravno i neću, ali želim da vam šapnem, onako tiho, samo vama, može čak i u „poverenju“ jer to u mom gradu ima veliki značaj… Ja sam Milena Marović iz Valjeva.

Divnog drugog maja napuniću četrdeset i dve godine. Majka sam, ćerka, supruga, snajka, strina, ujna, prijateljica, predusretljiva komšinica, FB drugarica a i odgovorna sugrađanka. Po struci sam medicinska sestra koja taj posao nikada nije radila jer sam se veoma mlada zaljubila i posvetila vođenju porodičnog posla zajedno sa suprugom i gajenju jednog divnog sina i jedne divne ćerke. Pored ovih ličnih uloga posebno bih istakla deo mog ličnog putovanja koji mi je pomogao da spoznam sebe i da na mnoga do tada neodgovorena pitanja dobijem odgovore. Život me je u jednom trenutku darovao poznanstvom sa božanstvenom ženom Vanjom Bokun Popović koja me je svojom harizmom osvojila na prvi pogled. Ubrzo sam završila njen kurs Zlatna Manifestacija i program Povratak sebi koji mi je u tom trenutku značio puno i otvorio nepregledne vidike upoznavanja same sebe. Posle jednog VIP Intenziva koji je draga Vanja organizovala u Beogradu, u jedno nemirno jutro, decembra 2017. gde je moja duša tražila svoj put, rodila se moja Vesela Domaćica. Pored Vanje na tom predavanju, koja u svom stanju božanstvenog bivanja budi svaku ćeliju u vama, veliki utisak na mene su ostavile još dve divne žene koje žive svoju svrhu – Ivana Đorđević i Jelena Milanović i beskrajno sam im zahvalna na tome. Otvorena, željna i spremna za dalji rad na sebi još jednom sam darovana božanstvenim poznanstvom.

Poznanstvom sa ženom, Sonjom Simonovskom, koja kroz svoj program Lens i njegove seminare živi, daruje i budi ljubav. Seminar Čitanje iz Morfičkog polja završila sam 12.02.2018 godine i postala Mfp Coach Lens što je sada i moj poziv i na šta sam veoma ponosna jer sam shvatila važnost i osetila ljubav svog polja koji mi je kroz razne tehnike pomogao da otklonim svoje podsvesne blokade i spojim i zavolim svoju tamnu i svetlu stranu da sa lakoćom u životu idem dalje. Nošena onom divnom ljubavlju prema sebi koja nam je neophodna da živimo svoj puni potencijal kojim smo i darovani dolaskom na ovaj svet, a koji nošeni bujicom svakodnevnice potisnemo i zaboravimo.

Reći ću vam, a već sam vam ranije i pisala: „Ova moja Milena ranije nije puno volela sebe.“

O tome čak nisam ni razmišljala. Život je išao svojim ritmom. Radilo se. Kuvalo se. Deca su rasla i na izgled sve je bilo normalno. Normalno sve do trenutka, decembra 2009. godine, kada sam osetila veliku usamljenost izgubivši mog Tatu koji je iznenada napustio ovaj svet. Vremenom sam se nekako oporavila shvativši da voljeni nikad ne umiru i tada počela tragati na neodgovorena pitanja koja su se otvorila o životu i svojoj svrsi sa kojom smo rođeni. Pitanja sam imala, kao tražila odgovore na njih ali oni nisu dolazili. Sada znam jer još dovoljno nisam bila spremna i otvorena za njih. Međutim kao i što biva po zakonu privlačenja u koji sam se zaljubila na prvi pogled, sve dođe tačno kada treba. Tada je u moj život ušetala sledeća faza koja nas žene pre ili kasnije pogodi kao grom iz vedra neba. Faza o kojoj sam dosta slušala od starijih drugarica a potajno se nadala da mene neće snaći. Faza potisnutog nezadovoljstva i osećaja usamljenosti i pored svih. Usamljenosti jer suprug gleda utakmicu, pa mora na pivo jer dolazi drug iz daleka pa ne može da ga odbije. Jer ćerka odmah posle škole mora do drugarice i jer sin baš tad i skoro uvek, ima neka neodložna posla.

A JA … gde ću tada i kuda JA, a pri tom da budem srećna? Ko sam JA, zaista JA, bez uloga koje obavljam? Gde su nestali snovi, talenti i želje one vesele devojčice? Gde sam to uz put, na kojoj stanici, izgubila sebe? Mislila sam, smislila i shvatila sve. Nesvesno sam se zatrpala obavljajući životne uloge i nestala u moru lonaca i poklopaca. Ali dragi moji, rekla sam dosta i tada sam se uhvatila ozbiljnog rada na sebi. Nekada nije bilo lako i znalo je čak da puno boli ali sam shvatila da zaista ULOGE I GODINE NISU LIMITI. Shvatila sam da i ako imamo četrdeset, pedeset ili šezdeset godina, ne znači da smo izgubili pravo na sebe i svoje snove. To što smo majke, ćerke, supruge i strine ne znači ništa ako nemamo one iskre u sebi  koja svetli u nama kada svi odu a mi ostanemo same.

JA VIŠE NISAM SAMA. IMAM SEBE.

Imate li sebe VI? Pišite i javite se www.facebook.com/veseladomacica1111 čekam vas da se družimo i volimo sebe 🙂 Došapnite mi sviđa li vam se moja prava JA.

A danas … danas nećemo da kuvamo. Osmi mart je! Danas ćemo da otvorimo specijalno, dobro čuvano vino sa police za specijalne goste i da slavimo i nazdravljamo. I to – prvo SEBI!

SEBI – onim divnim ženama koje posvećene drugima čekaju trenutak da nađu svoj put i žive svoju svrhu.

PS: Ne zaboravite da ako ne volite sebe kvalitetno ne možete voleti ni druge!