Magija i više od toga
Magija kretanja
Koliko puta ste čuli da je sve u konstantnom kretanju?
A pošto živimo iluziju razdvojenosti usled čega postoji prostor u kome mora da se pređe neki put od jedne tačke do druge, koliko je onda to kretanje realno ako je sve Jedno?
Da, volim sve da dovodim u pitanje… Jer, ko zna šta je sve moguće izvan onoga što smo naučeni da verujemo da je jedino postojeće?
U to ime, nekad se pitam: „Šta ako pokret uopšte ne postoji? Šta ako je u pitanju samo niz statičnih trenutaka koje na točku života daju iluziju pokreta?“
Možete se pitati odakle mi ova ideja. Ovako recimo funkcioniše sedma umetnost. Jer, ako film predstavlja niz statičnih slika koje se nižu jedna za drugom određenom brzinom da u lenjom oku posmatrača izazove iluziju kretanja, šta je to što onda uopšte nazivamo pokretnim slikama? Sa druge strane, kada pričamo o televiziji, imamo niz tačkica koje daju celu sliku, odnosno mozak je registruje i prepoznaje kao takvu. Ali, da li onda govorimo o stvarnom kretanju ili iluziji kretanja?
U toku istraživačkog rada na doktorskim umetničkim studijama bavila sam se izučavanjem pokreta, orijentalnih igara, njihovog uticaja na kreativne potencijale čoveka, ali i pitanjima percepcije i umetničkog i estetskog doživljaja. Naletela sam na nekoliko teoretičara koji su imali prilično kontradiktorne teorije u vezi sa ovom temom – od onih da je sve u stalnom kretanju, preko onih da pokreta zapravo nema, pa do toga da je sve statično kao celina, a da se unutar nje sve kreće, odnosno stvara se tek subjektivni osećaj kretanja. Kako sada znati šta je ovde istina?
Sve oko nas i u nama jeste energija, svest i prostor. Sve što postoji, ali doslovno sve, u osnovi je isto – atomi, molekuli – bez obzira da li pričamo o čoveku, životinjama, biljkama, stvarima koje doživljavamo kao čvrste i guste, vazduhu ili ostalim elementima. I ti molekuli se kreću, konstantno. To je nekako prirodan tok.
Ako je zaista tako, kako to da se danas toliki broj ljudi žali na blokade?
Kada pričamo o blokadama, onda zapravo pričamo o zgusnutoj energiji, većoj koncentraciji molekula na jednom mestu koja sprečava dalje kretanje, pa se samim tim stvara zastoj.
A sada, da vas pitam još nešto…
Ako je kretanje jedina konstanta, i ako je pokret i stalna promena prirodna, koja količina energije je potrebna čoveku kao beskonačnom biću da svojim otporom to kretanje zaustavi? I kako mu to uopšte polazi za rukom?
Kako čovek svojim mislima kreira realnost, nameće se kao odgovor da sve one fiksirane tačke gledišta, stavovi i verovanja kojih se držimo, upravo izazivaju ovaj efekat.
Biće da smo mnogo moćna bića, ako nam ovako nešto može poći za rukom. Moćnija nego što nam je iko ikada rekao, više nego što možemo naslutiti…
Pa kako onda svoju moć usmeriti na kreaciju umesto u otpor koji biramo? I čemu nam on služi? I da li služi nama ili nekom/nečem drugom?
I šta bi bilo i kako bi bilo kada bi se čovek prepustio, a svu snagu koju koristi da zaustavi kretanje molekula i kreira blokadu usmeri u kreaciju onoga što stvarno hoće?
Vidim to na sledeći način: da bi se kretanje nastavilo, treba stati. U tome i jeste lepota dualiteta, polariteta i kontrasti koju živimo. Prepustiti se i dopustiti – da život teče kroz nas.
Da li i dalje podižete zidove oko sebe ili ste spustili sve barijere i dopustili kreaciji da se jednostavno otkriva i dešava pred vama i kroz vas?
