Vesela domaćica
Kad dođe vreme, otkrićete ko ste
Dobar dan…
Da vam šapnem 🙂
Duboki mir i povezanost sa prirodom i svim onim što nas okružuje koji osetim koračajući prelepim stazama gradskog parka narušio je glas: „Tebi uvek nešto smeta! Baš si osetljiva! Ti samo plačeš!“
Nekoliko devojčica je protrčalo pored mene vodeći bučnu konverzaciju, podižući opalo lišće sa zemlje a sa njim i moja sećanja… Kao na velikoj pozornici u mojim mislima počele su da se nižu slike iz ranijeg perioda mog života kada na pitanja što nisam kao „oni“ i što sam drugačija od drugih, nisam znala odgovor. “Ti si osetljiva! Zašto sve primaš k’ srcu? Ti samo plačeš!“, upućivano mi je od najranijeg detinjstva počevši od roditelja, pa kasnije i od bliže a i šire okoline.
Oni nisu grešili. JA SAM OSETLJIVA!
Svoj ogrtač osetljivosti teško sam nosila na nejakim plećima provodeći dane i sate razmatrajući situacije, pitajući se da li sam mogla reagovati drugačije. Svašta je mene pogađalo. I ono što me se lično ticalo a i u vezi drugih. Posebnu osetljivost bih osećala kada bih primetila da neko pati zbog nečeg, bilo da su u pitanju ljudi, biljke ili životinje. More suza sam izlila zbog patnje maca kada ih dohvate ogromni psi. Pitanje zašto neko mora da pati oduzelo mi je puno vremena. Pogađao me je i nečiji povišen ton. Smetala mi je buka. Na jaku svetlost su mi suzile oči, a skoro uvek mi je bilo bar malo više zima od drugih. Uvek sam osećala raspoloženja ljudi i razna njihova „preslikavanja“ u meni a da o tome ne moraju ništa da mi kažu. Sanjala sam snove koji su se neretko i dešavali u stvarnosti i tihom jezom tela osećala nemile stvari vezane za bliske ljude, koje su se nešto kasnije i pojavljivale u stvarnosti. Odavno su mi prošlost crne hronike novina, filmovi puni nasilja a i takozvane istinite emisije pune ljudske tuge, jer posle nečeg takvog trebalo mi je i par sati da povratim unutrašnji mir i normalno nastavim dalje. A dalje sam nastavljala trudeći se silom prikriti svoju osetljivost jer ona ipak nije bila opšteprihvatljiva. I bilo mi je teško, pogotovo onda kada telo posustane, a suza izda i mekano samo sklizne iz oka.
Ovako mi je bilo jako dugo, sve do momenta dok nisam upoznala ženu koja je i sama takva i kroz čiji program koji i danas pohađam nisam shvatila da ja nemam manu. JA imam DAR.
JA SAM HIPERSENZIBILNA OSOBA.
Otkrila sam i pročitala da od ukupne populacije ovakvih ljudi ima dvadeset posto. Oni mogu biti kao ja,mogu biti hipersenzitivni ili pak skener ličnosti. Često, kao i kod mene, kod dosta takvih ljudi „drugačijih od drugih“ mogu biti zastupljena i sva tri tipa. I to nije ništa strašno. Ti ljudi samo imaju drugačiju biološku razliku u svom nervnom sistemu pri čemu se kod njih dublje i temeljnije obrađuju veće količine spoljašnjih i unutrašnjih nadražaja.
Ovo saznanje me je prosvetlilo i donelo lakoću, i čak sam sebi s ponosom rekla: „DA. TO SAM JA!“ Hipersenzibilni ljudi jesu osetljivi ali su i saosećajni, intuitivni, veoma dobro primećuju detalje. Kreativni su. Veoma su odgovorni i pouzdani, i kada dođe vreme devojčica s početka moje priče će to otkriti kao što sam sada ja.
Kakvi ste vi? Da li ste se možda negde pronašli u ovoj mojoj priči ili imate nekog bliskog, možda dete, koga u ovome možete prepoznati? Iz sopstvenog iskustva znam da bi mu značilo da mu pomognete ili da ga bolje razumete jer sa onim „ti si osetljiv“, iz nerazumevanja, oduzimamo mu snagu i moć i sečemo krila kako bi slobodno i bez opterećenja odleteli iz gnezda i otišli u svet.
Pišite na www.facebook.com/veseladomacica1111 čekam vas … a ako želite mogu da vam pomognem da svoju različitost ne doživljavate kao manu, već je prihvatite kao dar, kako bi sopstveni ogrtač nosili lakše.
S’ ljubavlju… samo vama…
