Vesela domaćica
Lako je komentarisati tuđe živote

Dobar dan vesele/i moje
Da vam šapnem…

„U jutra rana nose me senke minulih dana, kao u magli, kao u snu…“

Obuzela me ova melodija. Znate ono kad vam se iznenada uvuče u glavu i zapeva iz vas. Često i ne znam zašto se pojavi ali se ponekad vrti ceo dan i budi onu neku iskonsku radost u meni. Jutros su me probudile komšijske mace. Probudio me njihov ljubavni zov. Preslatke su. Dozivaju se. Pare se i stvaraju novo potomstvo. Priroda je to tako divno sve regulisala. Iako je bilo veoma rano, nisam se ljutila. Kako bih? Pri pomisli na njih čak se i nasmejem. U mom komšiluku ima dosta maca. Mislim da ih u par kuća ima čak dvadesetak. Moje drage komšije ih vole, maze i paze i beskrajno uživaju u razmeni te bezuslovne ljubavi. Imamo takođe tu kod nas i par kuca. Isto veoma velika ljubav. Vlasnici ih vole i one njih. Ponekad imam vremena da uživam u tom potajnom tihom ratu koji vode kuce i mace. Njihovom izazivanju, čačkanju i demonstraciji sile ali kroz zatvorenu kapiju. Kad bi se kapije otvorile tu bi već bilo svašta i skroz druga priča.

Divna mi je ulica i moj komšiluk. Veoma sam zahvalna tim dragim ljudima koji su tu svako u svom svetu i sa svojim bitkama a opet kad zatreba, svi smo tu. Svi za jednog – jedan za sve. Znate, mi se i šalimo na račun te iskrene komšijske brige koju i vi sigurno imate. Imamo kao, svako svoju svesku, u koju pišemo kad je ko došao, otišao, šta je proneo. Pa kakav je to komšiluk ako ne brine o takvim stvarima ;).

Danas je to sve malo drugačije nego pre. Ljudi su se ipak povukli u svoje mikro svetove. Okupirani svojom svakodnevnicom i nemaju puno vremena za druženje. Pre, pre je to bilo drugačije. Sećam se svog detinjstva. Žene nisu toliko radile po preduzećima i slobodno vreme je trebalo utrošiti.