Marijana Vilimonović, psiholog
5 koraka koji vode ka smanjenju stresa

Stres je reakcija našeg tela na misao „napadnut sam“. Koliko god se mi međusobno razlikovali po tome šta za nas navodi na ovakvu misao i uvodi u stres, sama stresna reakcija je uglavnom univerzalna. Kada se pokrene, aktivira iste procese u telu, odvija se brzo i do kraja. Čini je čitav niz promena koje se događaju u našem organizmu, a samo neke od njih možemo svesno registrovati, kao što su: ubrzan rad srca, rast krvnog pritiska, produbljeno i ubrzano disanje, tenzija u mišićima, hladnoća u šakama i stopalima… kaže Marijana Vilimonović, psiholog savetnik i sertifikovani trener životnih veština, osnivač Centra za regulaciju stresa PSIHOSOMA.

Kada se ovakve stresne reakcije često ponavljaju ili duže traju, tada ne uspevamo da telo vratimo u stanje optimalnog finkcionisanja čak i kada se dovoljno odmaramo jer nam opada koncentracija, imamo osećaj da funkcionišemo “kao mašina“, umrtvljeno, bez doživljaja koji je nekad postojao u odnosu na okolinu i događaje u kojima učestvujemo. Dokazano je da stres utiče na pad imuniteta, samim tim podržava razvoj različitih oboljenja ili aktivira već postojeće, tinjajuće boljke. Šta možemo da uradimo?

1. korak – Vratiti telo u balans

Prvi zadatak je da pomognemo telu da se vrati u optimalno stanje funkcionisanja. To postižemo tako što aktiviramo promene suprotne onima koje se događaju u opisanoj stresnoj reakciji. Jedino što možemo svesno kontrolisati je disanje i zato ćemo koristiti određeni način disanja. Pokušajte da udišete „u stomak“. Udišemo polako dok u sebi brojimo do 6, malo zadržimo dah i izdišemo isto do 6, ukoliko možemo i duže, sve dok se stomak uvlači. Ovakvo disanje deluje trenutno i odmah počinje da vrši promene koje želimo da postignemo: usporavamo rad srca, snižavamo krvni pritisak, ruke i stopala postaju topliji, tenzija u mišićima opada – telo više nije u stresu, vraća se u balans, tj. optimalno stanje funkcionisanja.

Na duže staze: voditi računa o svom telu!

2. korak – Razumevanje događaja

Tek kada smo smireni možemo da pređemo na drugi korak: razmišljanje o događaju.

Trebalo bi da odgovorimo na pitanja: Zašto sam tu situaciju doživeo kao preteću, ugrožavajuću? Za nas pretnja može biti bilo ko i bilo šta što ugrožava naše samopoštovanje, reputaciju, neko naše pravo…. Ukoliko se, na primer, od nas očekuje da radimo nešto šte se duboko kosi sa našim ličnim moralnim načelima, takvo očekivanje vrlo lako možemo doživeti kao ugrožavajuće, a osobu kao preteću. Zato je važno da hladne glave sagledamo celu sliku događaja i našu poziciju u okviru tog događaja. Važno je da prepoznamo realan domen našeg uticaja na situaciju, a onda pređemo u akciju.

Na duže staze: preispitati da li su očekivanja koja imamo od sebe, drugih i života uvek realna.