Blago koje upija iz knjiga. Dok je studirala istoriju profesori su ih upućivali na tradicionalnu književnost i filozofiju. To je Ksenija volela, usvajala misli stare hiljadama godina a i ono što su, kako kaže, „naši stari prenosili kao saznanja i mudrosti mlađima“. Uživanje u knjigama proširilo se i na savremene autore i njihova dela.
– Potpuno sam otvorena prema svemu tome. Recimo, dosta mi se sviđa ono što Robin Šarma preporučuje, potrudio se da mudrosti pretoči u štivo dostupno svima. Pridržavam se nekih njegovih saveta, ustajem rano, skoro sa svitanjem, trudim se da što više ukradem od dnevne svetlosti bez obzira što kasno ležem. Čuvam svoje zdravlje jer je za pevača važno da čuva svoje glasne žice. Čuvam se i loših emocija, jer nisu dobre ni za moj um ali ni za moj glas, u kojem se mogu čuti.
Živeti ono što voliš, bez kompromisa. U Ksenijinom slučaju, to je muzika.
– Kada živiš ono što zaista jesi, uz što manje kompromisa, verujem da će se pre ili kasnije pojaviti audiorijum koji to ceni. Nas umetnike vidim kao one koji treba da probude nešto u čoveku, posebno danas kada je oko nas i u nama mnogo skrivenih emocija zbog svega što se dešava. Volela bih da ljudi daju sebi malo više slobode, da pokažu kako se zaista osećaju, da o tome govore sa ljudima oko sebe. Stalno smo u nekim glumatanjima i igrama, lažno se predstavljamo i gore nam je nego ranije. Bilo bi nam bolje kad bismo direktno i iskreno komunicirali jedni s drugima. Dešavalo se da se bavim i stvarima koje ne određuju mene kao osobu i zbog kojih nisam bila srećna i videla smisao u tome. Postoje dani kada sebe vidim kao izvor koji se otopio sa planine i mora sam da pravi korito. I kažem sebi: Ti si gospodar svog vremena i to korito praviš po sebi, i kada znaš da je sve neizvesno možeš da napraviš put da se izdigneš.
Njena misao vodilja. Kaže da je njena misao vodilja vezana za njene dve najveće ljubavi, supruga Slobu Dragovića, ujedno i najbližeg saradnika, i njihovu zajedničku emociju, muziku. Zato je Ksenija beskrajno srećna i ispunjena.
– To su dve gromade na kojima stojim i ne može ništa da me pomeri, ako ponekad i „ljosnem“ još brže ustanem.
