Kolumna Antitabloidno
Zbogom 2017. godino

Prvi put ću da se oglušim o pravilo ovog portala da pišem antistresno. I reći šta me je iznerviralo i porazilo u ovoj našoj zemlji.

To su nedostatak elementarnog kućnog vaspitanja i osećanja za meru. Sve granice su pređene i sva pravila prekršena voajerskim zavirivanjem u tragediju Srđana Žike Todorovića i njegove supruge.

Kao što je i ranije etika kršena i u slučaju ubijene pevačice, pa u slučajevima bolesti Dragana Nikolića i Ljubiše Samardžića. O porodičnim tučama, svađama i izbacivanju prljavog veša u javnost, da i ne govorim.

Danas se ne poštuje nečije pravo na lečenje, na mir i tišinu koji su mu potrebni, i sprdači sa nečijim maliginim obolenjima uz licitiranje koliko je kome ostalo od života i preklapanja li je bolest možda samo marketing.

Tako dolazimo do opasnih mentalnih dubioza. O poštovanju prava maloletnika a posebno sasvim male dece, da ne pričam. Znam da se moja TV emisija zove „Tabloid“, ali nikada nisam hteo da stavim znak jednakosti između „zabavno je“ i „obojeno je žutim“, što je odlika štampe u celom svetu, a kod nas u Srbiji je počelo da poprima oblike najgoreg primitizma.

I da li je to da samo zbog biznisa i politike, tek u poslednjih tridesetak godina naučili smo da cilj opravdava sredstvo. Da li to znači da smo ozbiljno mnogo postali bezosećajni posle sankcija, bombardovanja, hiperinflacije, raznih propalih revolucija, tranzicija i naopake evropeizacije?

Da li je normalno što je toliko ljudi ostalo bez posla s jedne strane, a sa druge znamo toliko lopova kojima ništa ne fali ništa? I to znamo, a opet nam je sve super. Da li je histerija i urlanje normalno i legitimno ponašanje?

Da li treba da se pobijemo i povadimo revolvere prilikom prve oštrije situacije u saobraćaju? Da li smo svi postali burad baruta i živimo jedan opasni reality u kojem, na žalost, nema prilike za osvajanje nagrade?

Ovo je godina u kojoj je svet, rekao bih, izgubio svaku meru. I ne znam ko je kriv – Saturn u Strelcu, Uran u Ovnu, Mars u Škorpiji? Da li je krivo osmanlijsko nasleđe, traume iz devedesetih godina ili balkanska krčma u kojoj smo se rodili i u kojoj caruje primitivizam?

Ovo je godina u mom životu koju bih jako želeo da zaboravim. Ovo je godina u kojoj sam čuo najmanje lepih vesti od kad postojim, i svaki od 365 dana bio je sjajna prilika za pošandrcati.

Nekad je biti antistresan nemoguće pored ovoliko budalaština. Nekad se fino vaspitan čovek oseća kao idiot, a da se njime nije bavio Dostojevski.

Šta reći o ovoj 2017. godini ako nam se devedesetih sećamo sa nostalgijom, pamtimo ih kao lep period, kada su nam pevali Tap 011 i Mobi Dik? I kada smo svi kolektivno hteli da „idemo na Mars“.

I odmah da dodam: nije samo kod nas tako, ceo svet je pošandrdcao… Pogledajte kakva je globalna situacija. Izgleda uopšte nema gde da se pobegne od terorizma i sveopšte moralne i medijske dekadencije.

I sad ti nekome daj pametan antistres savet! Ja u ovom trenutku to ne mogu jer sam novinar i na žalost realista. Po prirodi sam uglavnom optimista i „osmeh mi je lajt motiv“, i pored svega što nas je zadesilo.

I zaista se radujem Novoj godini. Uz molbu Deda Mrazu da se nikako ne ponovi ova stara. Jer ako se se to dogodi, jedino što ću moći da poželim od tamburaša je da mi zasviraju „Biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta“.