Kolumna ANTITABLOIDNO
Opilo nas vino rumeno i belo

Moj najveći „restart“ su putovanja. Volim da putujem, da isključim portale sa vestima, svim sadržajima koje nosi naša tabloidna svakodnevica. Legitimno je da neko misli da bežim od stvarnosti, zaista je tako. Tu stvarnost ne mogu lako svariti bez gorušice, muke u stomaku i iratibilnog kolona.

Putovao sam u Maribor. Video šta znači živeti u Evropskoj Uniji. I kako je moguće veselje na kojem se pije vino, tanca polka i jede „kranjska kobasica i grah“. A kući vraća taksijem, koji se ne može lako naći, jer pametan svet kada je „nacrvcan“ tako ide kući.

Tako čovek vidi da popiti koju i nije tako loše. Da je hedonizam dozvoljena kategorija. Shvati koliko Slovenci umeju da se raduju životu i zašto vole da dolaze na naše, vojvođanske salaše.

Ali, i da su daleko iza nas sve one loše stvari koje je posejala politika.

Zaista sam se preporodio u „deželi“. Uživao sam u druženju sa finim ljudima koji su samo želeli da se zajedno zabavimo, i ništa više.

Kod nas u Srbiji taj pojam zabave se često pogrešno interpretira. Pretvaramo se u zemlju silikona, splavova i cajki. A stalno se predstavljamo kao zemlja u kojoj se ludo zabavlja.

Bio sam u Sloveniji na Dan Svetog Martina (zaštitnik vinara). Slavlje je usledilo posle velikog rada. Jer se zna granica gde završava posao, a počinje provod. Ja sam, kao „panonski mornar“, tamo, u Mariboru, pronašao svoj mir. Ali, volim i da odem u slovenačke terme, obiđem i druge slovenačke gradove.

Pronašao sam onaj dah civilizacije koji je donela Marija Terezija. A Slovenci su narod koji mnogo voli Srbe. Mislim da možemo puno da naučimo od njih, od nekadašnjih sunarodnika oni su prvi ušli u tu Evropu. Prvi se i razočarali ali i prvi je prihvatili u svom zakonodavstvu i sistemu života.

Volim da rušim sopstvene predrasude kako su oni otuđeni i hladni. Sada mislim da je Slovenija jako „cool“. Zaista mnogo volim da odem u tu zemlju da se proveselim i hedonišem.

Znam da je potrebno da svi mi, a posebno mladi ljudi, širimo svoje vidike. Jer, prošlo je skoro 27 godina od kraja SFRJ. Svako ko ima toliko godina reći će da to nije malo, već dovoljno za bogato životno iskustvo.

Ja, posle mojih 27 godina bez Jugoslavije, kažem da ne mogu da plačem za tvorevinom koja se raspala na tako ružan način. Takođe, posle toliko godina čekanja na ulazak u Evropsku Uniju, toliko uslovljavanja i kažnjavanja, ne želim više da budemo taoci te neke evropske vizije. Ni da živimo sa osećanjem večitog mučenja da bi nas neko na mišiće primio u neko „bogatije društvo“, kome nikako sudbinski da pripadnemo.

Ono što želim, sada i ovde, je da makar jedan dan živim kao čovek. Da bar jedan dan ne mislim o glupostima koje sam pročitao u medijima. Da se ne nerviram zbog njih i da budem „cool“ i „antistress“  jer mi je skoro pedeset godina.

I želim da bar jednom godišnje budem kao Slovenac na Marinovanju u Mariboru, pa i da me jednostavno boli uvo za sve. Jer, to je jedino antistresno. Sve ostalo vodi u bolest, depresiju, negativnost i destrukciju. Želim sebi, ali i vama, što više putovanja, što više spa, što više Svetih Trifuna i Svetih Valentina. Želim vam što više mora, što više slika na društvenim mrežama, i ispod njih lajkova.

Uz poruku da zavist prema drugima nije dobra osobina. Bolje promislite ko je od nas napravio takve nesrećnike pa zavidimo drugima na sreći. Krivac je u našem mentalitetu koji je ovakav počeo da postaje nekako krajem osamdesetih.

Kad shvatimo da glavni zlotvor i uzročnik problema pokatkad leži u našim mislima i glavama, evo uslova da uspemo, bar jednom da nađemo ljudsku sreću, koja se definitivno ne nalazi samo u Evropskoj Uniji.

To je moguće naći i u Beški, Zrenjaninu i Krčedinu. Lepo je kao i u Mariboru. Samo treba nešto da nam kvrcne u glavi da bismo to shvatili.

Zato ću danas, u ime dobre energije, kada bude objavljena ova kolumna, da popijem čašu vina i da zapevam onu čuvenu Zaharavu „Opilo nas vino, crveno i belo“.

I da dodam repliku od Doris „Opilo nas vino slatko i žestoko“. I neka je!!!