Život voli da demantuje
NIKAD NE RECI – NIKAD VIŠE
Mnogo puta sam se uverila da to neću, ne dolazi u obzir, nema šanse lako padne pred samo jednim pogledom. Tako da savršeno razumem te “nikad više” rezolucije… Zato što duboko u sebi znam da od većine toga nema ništa
Svi mi imamo strahove i to je sasvim u redu. Strah da nismo dovoljno dobri, dovoljno otresiti, da se nećemo prikazati u najboljem svetlu. Ego je zapravo naš najveći protivnik. Šta zna srce s kim se ukrstilo dok ga ego ne uhvati pod svoje. Kad ego udari šamar srcu, ono se siroto dugo oporavlja ali se uvek interesantno – oporavi. U toj bespoštednoj borbi ego napada siroto srce koje samo nemoćno trepće.
I ne može mu se zameriti, radi ono što najbolje ume – oseća. Nije u fazonu da kalkuliše. Niti da bude isključivo. Od veličine našeg ega zavisi kako ćemo da tumačimo nečiju ljubav i koliko ćemo u tome biti isključivi.
Uglavnom kada se u ljubavi javi isključivost, emocije su daleko negde zaključane, obično u podrumu. I ne prilazi im se da se ne povampire.
A ljubav nije obavezno bolna i ne znam ko je to uopšte izmislio. Bolne su one stvari koje su ostale neizrečene. Nedorečene. I neobjašnjene. Jer onda svaka strana ima pravo na slobodno tumačenje. Naš ego se potrudi da nam objasni zašto neko nije dovoljno dobar za nas, zašto zaslužujemo više, bolje, drugačije. Prirodno jači, ego tera srce na suze dok ga potpuno ne slomi.
Ego nas tera da povređujemo druge, da dokazujemo da imamo ponos, karakter i da sa nama niko, nikada više, ne može tako. A ljubav se uči. I sa svakim je drugačija. Pa i ako čovek negde pogreši u toj ljubavi, bože moj, nije smak sveta. Često se ograničavamo onim – sa mnom to ne može tako, ja sam rekao tako i kraj.
Kraj ne ide baš tako. Zato što sve što nije do kraja završeno – kraja i nema… Zato nikad ne recite – nikad više. Život voli da demantuje, jer nismo samo ono što hoćemo, nego i ono što osećamo.
I zato nije ljubav kada ti je neko samo u krevetu ili samo u srcu. Ljubav je kada je neko u glavi. Kada ego dozvoli srcu da mu šapne šta ima.
