Kolumna ANTITABLIDNO
Panonsko more za hladne dane

Moram da priznam da obožavam more. Ali me često nerviraju promene vremena, bure, hladne struje… Dešava se da se na moru smrznem za “medalju”.
Ali, ima leka!
Zove se – banje u Mađarskoj.

Kad ne znam šta ću sa sobom, a imam slobodan dan – dva, ja se jednostavno zaputim na “Panonsko more”, tamo gde ne postoje godišnje doba, jer u onoj termalnoj plavoj i braon vodi uvek je leto.
Mađari su od nekadašnjih “običnih” banja napravili fantastične spa centre i lečilišta. Tako sam posetio banju Đulu koja me je između ostalog fascinirala svojom istorijom. Rekao bih da je to ruža među banjama.
Oaza zelenila i mira sa mnogo fontana, cveća, rastinja. I baš zbog tog neverovatnog zelenila, važi za jednu od najboljih vazdušnih banja. To je mesto koje me podseća na neki mediteranski grad koji se smestio među klasje “Panonskog mora”. Direktan susret sa spokojem.

A tek njena tvrđava sa koje se pruža fantastičan pogled! Posebna je priča kakva je to neverovatna rekreacija kada pokušavate da se popnete stepenicama do tornja. Toliko ima spiralnih stepenica da vam za trening jednostavno ne treba trčanje na traci u teretani.
Romantični dvorac Lasla Almaša iz 15. veka je muzej koji je spoj tradicije i modernih tehnologija. Na primer, gledate izložbu starih tanjira i odeće a onda vas pomoću kompjuterske animacije odvedu dva veka unazad, i možete da odaberete sami svoju odevnu kombinaciju kako biste izgledali u to vreme, u prethodnom životu. Direktni povratak u karmu i renkarnaciju.

Poseban ritual je isprobavanje kolača u poslastičarnici – muzeju iz 1840. godine, u kojoj su zaposleni obučeni u narodnje nošnje. Izbor uvek padne na šomloi galuške tj. kolač kojem su “nalepili” epitet – dekadentni.
A u hotelu “Erkel” na mađarskom stolu vas dočeka toliko vrsta povrća i mesa da ne možete ne da ih pojedete nego ni probate po malo.

Kad smo već kod hedonizma… Susret sa gulašima i meni omiljenim jelom “csirke paprikas” predstavlja mi posebno zadovoljstvo. Skoro isto kao i način na koji se tamo pohuje sir, ili pravi langoš – neka vrsta mekike i panzerote na koju se stavlja preliv od belog luka, pavlake i rendanog sira.
A kada se nepca nauživaju, vreme je za rajski tretman i ostalih delova tela.
U Đuli, na primer, imate čak dvadeset bazena sa termalnom, braon i plavom, hlorisanom vodom. A tu su i razni masažeri, vodeni lavirinti i takozvane reke.
Posebno mi se svideo bazen na kojem se nalazi stub sa okačenim zvonom. Kad se zvono oglasi krenu talasi visine do jednog metra, a vi imate osećaj kao da ste na okeanu.
Hidromasažeri su moja posebna strast. Od kako ih koristim i na pragu pete decenije ne znam šta znače reči išijas, reuma ili grčevi.

Mađarske banje su mesta na koja jednostavno bežim od svih mogućih problema, nalazim značajni restart i odmor. Da bih uvek bio ovako nasmejan i mlad.
Sam odlazak u tu zemlju meni je i susret sa jednim uređenim i civilizovanim društvom, u kojem su maksimalno iskorišćeni svi prirodni potencijali, sve termalne žile koje idu i do naših krajeva.
I tako razmišljam – spa turizam je turizam budućnosti. Jer tamo kupanje i razne vrste rekreacije ne zavise od temperature, kiše i snega. Stvarno ubedljivo najbolje inaćenje vremenu je da se kupate u termalnom bazenu dok napolju, na primer, veje sneg.

U Segedinu sam bio u ogromnom “Akvapolisu”, i tamo shvatio koliko voda zapravo može da bude fenomenalan izvor totalne relaksacije.
Naravno ne spadam u one koji vole tobogane i adrenalin, to vole mnogo mladi i deca. Meni je draže da odem do ”tihog velnesa”. I tako se, kao i većina srpskih turista koji idu na ovo mađarsko “Panononsko more“, vratim odande kao nov.
Tokom jednog vikenda uspevam da se odmorim kao tokom deset dana na nekom letovanju. Za period jesen – zima ovo je po meni, za relaksaciju, dobitna kombinacija.
Dovoljno je da se samo isključite iz svakodnevice i shvatite da najlepše plavetnilo može da bude – i u vašoj glavi.