Kolumna ANTITABLOIDNO
Miholjsko leto 2017.

Dugo ću pamtiti ovo Miholjsko leto 2017. godine. Uživao sam u lepom vremenu  polako zaboravljajući na stravične vrućine koje smo imali ovoga leta, a potom duge i dosadne kiše.

Pamtiću ga po lepom osećaju zbog Venere u Škorpiji koja daje radost života i snagu hedonizmu.

Pozorišne premijere, filmske premijere, predstojeći Sajam knjiga, snimanja novih kreativnih emisija, sve to čini moj život ovih dana. I govori o mojoj velikoj radosti, i to u situaciji gde nema mnogo vremena za radost.

U opštoj histeriji i nervozi, licemerju koje je zavladalo, pametnom čoveku jako malo za sreću treba.

Recimo, meni i ne treba more. Uživam u svom Panonskom, i u lepom vremenu ovih dana. Uživam što su svi oko mene zdravo i dobro, i nemam prevelikih očekivanja od života.

Izbegavam one histerične i nervozne koji se breckaju na mene i pokušavaju da mi pokvare dobru i pozitivnu energiju koju imam. To je duh jednog blizanca (u horoskopu), večitog dečkića koji nikako da odraste, a na pragu je svoje pedesete godine života.

Jako je malo potrebno za sreću, samo kap veselja. Potrebno je ne stiskati se večito, ne biti žrtva, pokušavati ignorisati raznorazne klanove i lobije. Družiti se sa ljudima koji te izistinski vole zbog toga ko ti jesi zaista a ne zbog toga što misle da si neka lažna slika na Fejsu, Instagramu ili na televizoru.

Velika je sreća što sam u poslednjih mesec dana upoznao toliko dobrih ljudi da mi je srce puno. Užasno je lepa stvar kad u kolumni možes da otvoriš dušu a da znaš da ti urednica Željka Zebić neće promeniti ni zarez (naravno, ispraviće te prijateljski ako baš nešto u duhu kreacije „zglajzneš“).

Divno je što mi je moj drug, brat blizanac po razmišljanju – Milan Tomić, dao teze za razmišljanje za ovonedeljnu kolumnu. Ali, meni zaista malo u životu treba.

Pre svega, da mi niko ne narušava unutrašnji mir. Potom, da mi ne laže i baroniše oko toga da li će ili ne doći u goste. Jer, do sada sam u emisiji imao više od tri hiljade gostiju, i nisu mi potrebni oni koji će mi „prevrtati utrobu“, skakati po živcima i iritirati džigericu.

Čovekov antistres se sastoji i u tome da se kloniš tuđe negativne energije. Tako da sam, u to ime, napravio i par blokada na društvenim mrežama, jer pojedinim nevaspitanim ljudima ne možeš objasniti koliko je bitan nečiji unutrašnji mir. Nisam ponosan na to i neću se hvaliti ko su ti likovi smarači.

Ali, danas i ovde problem je ako si vaspitan i kulturan, pa svi misle da imaju pravo da ti unose sopstveno đubre i negativnu energiju u tvoj mentalni prostor. Shvatio sam da je pozitivna energija mnogo bitna stvar da bismo uopšte preživeli ova teška vremena.

Poznat sam kao voditelj koji viče u mikrofon i zadaje muke svojim toncima, ali, inače, svađu jako teško podnosim. Teško podnosim agresiju, viku, histeriju…

Jednom rečju, da vam kažem, ne mogu očima da vidim drkoše i drndoše. S druge strane, ne želim da imam više tolerancije za nevaspitane i bezobrazne ljude. Oni će svojim putem, ja ću svojim.

Možda moji prijatelji nisu svima po volji, možda moj muzički ukus nervira snobove. Možda se ne oblačim kako to traže neki modni stručnjaci. I zaista ne volim da idem na mesta na koja idu foliranti bi se tamo pravili važni, a ja ćutao i „statirao u kukuruzu“.

Do sada sam se sto puta uverio da lepa reč i gvozdena vrata otvara. Osmeh je najbolje oružje protiv lošeg vremena i negativnih ljudi. Ali ono što smo naučili od naših roditelja i u školama, to nije uvek najbolje. Je,r ako si baš toliko pošten i odgovoran natovariće ti bedu na vrat.

Stoga, napravite oko sebe neki svoj Kineski zid i stavite iza njega svoje najmilije. To je jedini način da se u ova pogana vremena preživi negativna energija baksuza i ugursuza. Džaba saveti hot-dog psihološke literature ili nekih motivacionih trenera.

Svako sam može da nađe šifru za svoju sreću i ključ za bravu svog antistresa.