Stres kao putokaz. U takvom okruženju stres ne uspeva tako lako da pronađe svoj put, mada naša sagovornica veruje da on može da bude koristan, da nam bude putokaz, ali i velika prekretnica.
– Stres poziva da se radi na sebi – da se preispitamo, šta je to što nas plaši, šta je to šta nas ograničava, šta je to što nas raduje? Stres je samo strah – da nismo dovoljni, da nešto nećemo moći, i zato prebacujemo odgovornost na drugoga. S druge strane, stres može biti i pozitivan, dok radimo na nekoj knjizi ili kad nešto snimamo, to je sve pozitivno uzbuđenje. Tako da, sad već sa ove distance, mislim da i ne znam više šta je to stres onako kako ga grad doživljava.
Priznaje da je ranije vodila ambicija i da je to bila savršena škola.
– Ipak, uvek sam radila ono u čemu sam istinski uživala, svi moji poslovi su bili takvi da bih ih radila i da me nisu plaćali, čak i kad sam ustajala u pet ujutru da radim jutarnji program ili kad sam uređivala Sensu, što je podrazumevala 24 sata rokenrol, sa sve jogom, meditacijom i kristalima.
Radi ono što voliš i voli ono što radiš, kaže Žana, jer onda sve što se dešava ima neku svrhu. Otvaraju se vrata tamo gde pre postojala nisu, ili ih nisi videla.
Divno je kad ne živiš u sećanjima. Promena okruženja obično proistekne iz velike promene u čoveku. Šta je uticalo na našu sagovornicu da toliko da promeni stav o životu?
– Možda sam uspela da se na momente setim zbog čega sam došla ovde i kako je to izgledalo biti childlike bez opterećenja znanjem, očekivanjima i strahovima. Uspem ponekad da gledam na svet kao da sam tek sada stigla. Tako čarobnjaci kažu. Oprosti sebi, jer si tek stigao.
Divan je osećaj kad ne živiš u sećanjima, niti u prošlosti, kaže Žana. – Niti se opterećuješ šta će biti. Postoji samo sada i ovde. Prisutnost i život u sadašnjost, to je ono što je važno, sve drugo je iluzija i igra našeg uma.
Baštovanstvo kao novi projekat. Kad je bila mala zamišljala je da postane pisac i eto – piše knjige. Htela je da bude urednica magazina – i to je bila. Sve što je do sada radila, kaže, jeste bilo neko ispunjenje njenih snova, maštarija i vizija. Kad je putovala po svetu, svidelo joj se kako je Hemingvej uvek imao divne kuće u prirodi, pa je pronašla svoju. Htela je da uvek bude tamo gde je sunce i toplo i da hoda bosa, pa je otišla u Indiju. Šta je sledeće…?
– Imam dva zanimljiva projekta sa baštama, a jedan je organska bašta u Indiji. Videću da li ću se priključiti nekoj ili ćemo da razvijemo još jednu novu. Potom, bašta na hrvatskom primorju, to će tek biti zabavan projekat sa maslinama, smokvama, lavandom i ruzmarinom. Jedva čekam proleće, da krenemo u sadnju.
Ko zna šta će joj još zanimljivo budućnost doneti, ali je i do sada, kaže naša sagovornica, to više nego dosta za jedno desetak života.
