Đorđe Stanojević
Platno kao ogledalo neba
Đorđe Stanojević (1974), vizuelni je umetnik i predavač. Osnovne, magistarske i doktorske studije završio je na fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Profesionalnu karijeru započeo 1999. godine, nakon završenih osnovnih studija. Do sada je imao 32 samostalne i mnoge kolektivne izložbe u zemlji i inostranstvu. profesor je na Fakultetu savremenih umetnosti i na Akademiji za umetnost i konzervaciju u Beogradu. Osnivač je i umetnički direktor međunarodne platforme Nature & Art, koja se bavi povezivanjem prirodnih sa umetničkim procesima. Bavi se teorijom umetnosti, piše kritiku i eseje u oblasti likovnih umetnosti. Dobitnik je nagrade na IV jugoslovenskom bijenalu mladih, nagrade za najbolji vizuelni identitet Srbije i akvizicije Muzeja Zepter. Njegova dela su zastupljena u muzejima i privatnim kolekcijama u Srbiji, SAD, Francuskoj, Španiji, Austriji, Nemačkoj, Holandiji, Kanadi, Italiji, Grčkoj, Švajcarskoj, Luksemburgu, Rumuniji, Sloveniji, Crnoj Gori i Belgiji.
Izložba slika Đorđa Stanojevića je postavljena u Galeriji Kuće legata (Knez Mihailova 46) od 12 do 20 h. Organizatori izložbe: Kvart BW, Galerija Štab i Galerija Pro3or.
Ko koga kopira – priroda umetnost ili umetnost prirodu?
Ovde je više je reč o dijalogu između čoveka i prirode. Umetnost se tu postavlja kao posrednik. U tom dijalogu nastaje sadržaj koji se involvira u umetničko delo. Svakako da se od prirode uči stvaralaštvo. Prirodni procesi se pretvaraju u umetničke.
Da li je teško slikati prirodom, tj. slikati kao priroda? Da bi shvatio koncept koji si postavio „slikati prirodom“, preselio si se u prirodu, tačnije u Zapadnu Srbiju. Do kakvih zaključaka si došao dišući jedno sa okolinom u kojoj živiš?
Pre deset godina sam napustio beogradski atelje i došao u prirodu. Sa sobom sam poneo gomilu klasičnog slikarskog materijala koji nisam iskoristio. U trenutku kada sam stavio platno na zemlju ispod otvorenog neba, sve se promenilo. Klasične boje je zamenila realna zemlja i prirodni materijali. Sem toga, uticaji velikih prirodnih sila, kao što su energije vetra, sunca, kiše, gravitacije, počeli su da formiraju slike kao energetske otiske prirode.
Da li se dodvoravaš prirodi? Kakav je dijalog između tebe i prirode? Postoji li?
Mene zanimaju ona znanja koja mi nismo učili u školi. Ona znanja koje imaju gugutke ili trava. Umetnost za mene predstavlja sredstvo saznanja tih sadržaja. Postoji termin koji je definisan kao pralikovno.
Kada dođem iz Beograda na tri dana nedeljno, koliko sam u ateljeu, prva seansa je ćutanje i usporavanje. U tim trenucima imam osećaj kao da ništa ne moram. Sve miriše. Čuju se ptice. Duva vetar. Sve ima ogromnu energiju. Postaješ deo svega toga. Jedno sa prirodom. U tom stanju nastaju slike za koje znam da su prave.
Tvoja izložba „SLIKATI PRIRODOM“ postavljena je u Galeriji Kuće legata. Šta istinski ljubitelji umetnosti mogu da očekuju?
Postoji jedan haiku koji je definicija moje umetnosti, a glasi: „Tragovi su moji, ali ne i sneg.“ Ono što posetioci mogu videti je poštovanje tog snega. Vraćanje dijaloškoj kulturi i poštovanju, nakon dugog perioda monološke kulture i nepoštovanja. Kontakt je sadržaj, a ostvaruje se u dijalogu sa prirodom, čovekom ili umetnošću.
