Za nas iz regiona a bivše nam domovine
E baš vam hvala
Marko Vidojković
Šta bi bilo da je bilo, jesmo li srećniji ili pametniji i zašto uglavnom nismo ni jedno ni drugo?
Ali, bez žaljenja, lamentiranja nad prošlošću, bez opužbi, traženja krivca. Samo jedna fina i često vrlo direktna parelela između ovoga gde jesmo i gde smo mogli biti.
Pisac Marko Vidojković i u ovom romanu „E baš vam hvala“ ostaje veran sebi i svojim stavovima, koje ne nameće ali ih tka u slike o kojima piše. Često izuzetno duhovit, a zatim oštar do otrežnjenja, realan a potom vrlo maštovit, Marko nas vodi iz sveta u kojem bismo mogli živeti da nije bilo rata, u onaj u kojem ipak jesmo, i tako neprekidno iz nečega što liči na raj u ono što nimalo na njega ne liči.
Vidojković većinu radnje smešta u Beograd, u kojem živi, ali bi to mogao biti i neki drugi grad na ovim prostorima. Zapaža u njemu ono što mnogima od nas zaista ne prija, a onda to isto opisuje u tom drugom paralelnom, boljem svetu.
U oba sveta mesta i ljudi su isti. Zbog toga su razlike između jednog čoveka u svetu „šta bi bilo da je bilo“ i onom „šta je bilo“ vrlo uočljive. U tome kako živi, čime se bavi, šta oseća, koliko sebe voli i poštuje, u čemu je uspeo i gde je zapeo.
Bez obzira na nacionalnu pripadnost, prostor u kojem ste rođeni i živite, ili: a sada živite, vaš stav o onome što su nam devedesete donele i oduzele, da li vam je bolje nego što ste maštali, ili gore – roman će vam se svideti.
Većina nas se bar jednom pitala: Šta bi bilo da nije bilo onih užasa? Kako bismo živeli? Ko bismo bili? I gde?
Vidojković nije jugonostalgičar. Ne. Nije nacionalno ostrašćen. Ne upire prstom ni u koga. Ne daje moguća rešenja. Samo, ipak koristeći zdravu pamet, pušta mašti na volju i piše o toj nekoj zemlji u kojoj smo mogli živeti, s jedne, i o tome gde smo i kakvi smo postali, s druge strane.
Jedan događaj koji je kobajagi promenio tok istorije. Nemoguć događaj. I pokušaj da ipak bude drugačije, da se opet razbije država. I neuspeh u tome.
Možda vi uopšte ne želite ne da se bavite politikom, nego da o njoj razmišljate. I tada je ova knjiga za vas. Možda vam je drago što Jugoslavije više nema. I tada je ova knjiga za vas. A možda ne možete da se oprostite od tih nekih prošlih vremena, u kojima još uvek živite. E, i tada je ova knjiga za vas.
A posebno je dragocena za sve one koji umeju, bez emocija, da čitaju „“između redova“. Toliko toga je Vidojković napisao!
U svakom od likova možemo da se pronađemo, sebe ili nekog bliskog. A kako svaki od njih u romanu imamo u dva verzije, u ovom i zamišljenom svetu, prepoznajemo ono što jesmo i što smo/bismo mogli biti.
Ima elemenata naučne fantastike, samo tako je moguće nikoga ne uvrediti i optužiti. Ima dosta satire, samo tak je moguće neke poglede razbistriti.
Koliko smo neraspoloženi, bez volje, motiva, ukopani u mestu, koliko smo pristali na manje, izgubili od sebe, koliko smo zadovoljni, srećni, zapušteni mentalno i fizički, i mi i sve oko nas?
Neki će možda reći da nema potrebe čitati o nečemu što se, kao, moglo desiti. Ovo je roman. Ne knjiga u kojoj se analiziraju sukobi i situacije. Ovo je ono što delom čujete od ljudi kada isključite vesti na televizijama i izbrišete sve informativne sajtove, spakujete koferče i krenete na put, prvo po svojoj zemlji, a zatim i bivšim republikama. Pa zastanete u razgovoru sa običnim narodom.
Ovo je zanimljiv roman koji podseća da možemo biti bolji, i da ne smemo biti apatični i dozvoliti da neki tamo ljudi iz negod drugog sveta upropaste ovaj naš. Ne mislim da državu, tip uređenja, privredu, politiku, nego na nas, najvažnije – ljude.
I da se upravo tim putovanjem iz jednog u drugi svet, čitajući Vidojkovićev roman, iskopamo iz rupe u koju smo upali i izađemo iz apatije.
Ne moramo biti braća, ali moramo biti ljudi. Ne moramo se voleti ali ne treba ni da se mrzimo. I ne smemo prepustiti da drugi upravljaju nama, nego ustati i srediti prvo svoj život i okruženje, a zatim, ako možemo, pomoći i drugima da to urade.
