Ne može ŽIVOT biti loš
koliko mi možemo biti dobri

Ove jeseni obradovao nas je neobičan film, zapravo topla priča o životu, našoj suštini, svih nas kao bića koji neponovljivo hodamo ovim prostorima. I te unikatne trenutke opterećujemo tugom, brigom, mržnjom, strahom. A sve može biti dijametralno suprotno. Kao u ovom filmu

Film „Ime: Dobrica, prezime: nepoznato“, režirao je i za njega napisao scenario Srđa Penezić. Autori su žanr kojem pripada definisali kao bajku za odrasle. A bajka je zato što mi ljudi, sami sebi postavljamo blokade ka sreći i radosti ničim izazvanoj, odnosno bez popularnih razloga zbog kojih čovek treba tako da se oseća.
Kako navode u promo materijalu, ovo je priča „o tome kako bi život mogao da bude lep, kada čovek ne bi bio čoveku vuk“.

Dobricu, glavnog junaka, igra Slavko Štimac, glumac, koji je odrastao pred kamerama, što je reditelj ovog filma umeo da upotrebi na fenomenalan način. Jer, kako u filmu pratimo Dobricino odrastanje, kadrove za pojedine scene u tom prikazu prepoznajemo iz filmova u kojima je Štimac glumio u detinjstvu i mladosti. Sjajno! Gledalac ima utisak da je ovaj film zaista sniman decenijama, a film postaje posebna, snažna priča.

Ko je Dobrica? Čovek koga su roditelji ostavili kao bebu na smetlištu. Odrastao po sirotištima i zatvorima. Očekivalo bi se da bude besan, nezadovoljan, da grabi, bori se na sve načine, kritikuje, jer ima i šta.
Međutim, on u svemu vidi samo dobro! U našom narodu postoji izreka: “Dobar i lud, dva rođena brata“. S tim što u ovom filmu to nije poruka. Naprotiv. Suština je pokušati svojom dobrotom učiniti ceo svet takvim. Strpljivo i uporno.
Dobrica je čovek koji zrači ljubav, prema svima i svemu. Jednostavno, on je takav. I kada mu se smeju, kada misle da je naivan i lud. No, takvi su samo u početku. Njegova dobrota je zarazna. I ne samo to. Ona i ljubav koju Dobrica neprekidno daje, kao dve deficitarne emocije danas, stiču simpatije onih koje sreće. Ljudi kada ga bolje upoznaju, shvataju da je reč o posebnom čoveku, kakvog je vredelo upoznati.