Ljubav je kad pripadamo sebi i još nekom
NIČIJA
Vesna Dedić Milojević

Jedna od knjiga za dane odmora, osamu u danima vikenda, za prostor i vreme kada nas očekuju životne promene. Knjiga koja ne nameće stavove, ali olakšava da razbistrite misli. Knjiga koja je na prvi pogled roman o ljubavi, a u osnovi knjiga o potrebi naših duša da nekome pripadaju

Vesna Dedić je diplomirani filolog, te je jasno da je roman napisan po svim književnim pravilima koja daju ukoričene stranice vredne svake pažnje. Vesna je i novinar, pa roman obiluje činjenicama i podacima prikupljenim na pravim mestima. Ali, Vesna je pre svega žena, jedna od onih koje žive punim plućima, upijajući sav kolorit i emocije koje je okružuju.

Roman „Ničija“ vodi nas od kraja sedamdesetih do danas, kroz život Danke, devojčice iz Budve, ali i njene drugarice i vršnjakinje, Maše. Život u okruženju punom ljubavi i poštovanja buja do devedestih, a zatim, uzdrman dešavanjima na ovim prostorima, nastavlja se u Švedskoj. Na kraju se krug zatvara, vraćamo se na lokacije s početka romana, kao i likovi čije živote pratimo, emotivno drugačiji, zreliji.
Vesna otvara mnoga pitanja modernog doba, i svojim likovima daruje stavove koji nisu ni negativni ni pozitivni, već iskustveno umereni i pomirljivi. Kao što je jedna od gorućih tema prihvatljivost pripadnika gej populacije. Koliko je teško prihvatiti da vaš sin ima dečka, i koliko to pitanje postaje beznačajno pred bolešću kao što je leukemija koja vam ga otima?
Zašto se u životu ne podrazumeva da ćete uvek biti shvaćeni, da će vam biti uzvraćeno onoliko ljubavi koliko mislite da je dajete? Koliko je čovek sposoban da pravi greške bežeći od usamljenosti?
I najvažnije: kako je malen put od želje da budemo svačiji pa postanemo – ničiji? A zatim, posle godina sazrevanja shvatamo da je najlepše biti – svoj. Svoj a zatim i nečiji.

Dedićeva vešto plete lična iskustva i saznanja o iskustvima drugih, i stvara portrete likova tako da nam se čini da poznajemo bar jednog od njih. Posebno mi koji smo bili svedoci tog vremena. Roman u kojem uživaju i žene i muškarci, ne samo u takozvanim „zrelim godinama“ već i oni znatno mlađi ali i znatno stariji.

U dijaloge sjajno ubacuje kao poruke misli koje nam mogu, ali ne moraju biti vodilja u trenucima kada zastanemo da bismo se sabrali. Ali nisu jednostrane, jer pripadaju karakterno različitim likovima u romanu.
Tako Maša, koja ne želi nikome da pokloni svoju ljubav, osim sebi, uči povučeniju Danku da joj lepota neće puno doneti jer: „Ako se sreća kupuje, onda je samopouzdanje zlatna kartica.“
A Danka, koja se emotivno davala drugačije od Maše, potpuno, podrazumevajući da je voleti isto što i davati se preko granica, praštati i imati razumevanja, o tim godinama svog života kaže da tada nije još znala da je „život ono što nam se desi posle trenutka kada u nečijim očima postanemo suviše mali ili suviše veliki.“.

Ali i da „vreme ne prolazi, prolazimo samo mi kroz vreme ritmom koraka koji sami određujemo.“ Posle uspona i padova, situacija koje im u mladosti nisu ni padale na pamet, događaja na koje nisu mogle da utiču ali su dozvolile da im menjaju živote, shvata: „Mi smo izgleda prva generacija koja je shvatila da ne treba menjati svet nego sebe.“
Svet sam promeniti ne možeš, ali u ovom jedinom životu sebe da. Ljubav zadržati ne možeš, jer menja oblike i intenzitet, na početku nije ni nalik onoj kasnije. Odnosi između dve osobe prolaze kroz faze koje ne možemo produžiti, izbrisati, zanemariti: „Ljubav je ono što čekaš dok želiš, a kada je dobiješ, nestaje ta čežnja i volja i kod jednog i kod drugog.“
I težiti savršenstvu je nemoguća misija. Život nije ono što planiramo pa se ako nismo sve stavke ispunili, razočaramo. Zato u romanu Vesna kaže: „Život je ono što imaš i lep je sve dok ne počneš da razmišljaš o onome što nemaš“.

I dok je emotivno slomljena, Danka se ipak menja. Kako njen život ne može više da budem onakav kakav je zamislila, staje, teško i postepeno mu se ipak prepušta. Jer, došla su neka nova vremena, ona siromašna poštovanjem pravila, razumom i pravdom. Ona u kojoj njena kći, lekar, teško nalazi loše plaćen posao u struci, dok se neki znatno manje obrazovani, lako i dobro snalaze. I majci objašnjava da se danas „ponižavamo međusobno i kao da stepen poniženosti odgovara lestvici uspeha u životu. Ko se više spustio, taj je više postigao“.
Dankin sin, po izlasku iz zatvora, iz samice, simbola nevidljivog prostora u kojem svako od nas živi (svi imamo naše „samice“, iako mislimo da nije tako) shvata da je: “svaki čovek srećan onoliko koliko uspe da ne razmišlja koliko su srećni ljudi izvan njegove samice.“

Danka prelazi put građenja i rušenja snova, dolazi do godina kada shvatamo da „postoji samo sadašnjost, a prošlost je nebitna“. Jer, Vesna Dedić likove stavlja pred kraj romana u potpuno neočekivane ali ne i nemoguće situacije, one koje vas protresu i zalepe za korice knjige do kraja.
Lagano ih raspliće i zaustavlja buru, Danku vraća u zagrljaj onome kome je oduvek i pripadala, na mesto koje je zaista njeno, ali se u mladosti činilo da su neke druge stvari važnije. Možeš voleti drugog samo ako si srećan sam sa sobom, predavanje nekome ili nekima tako da izgubiš sebe ne vodi nikuda. I da je najvažnije biti pre svega – svoj.

I tako ona koja je dugo bila ničija, uljuljkana u lažnu sliku da pripada mnogima, postaje svoja. Svoja i – njegova. Ipak je ovo roman o ljubavi. A čija, otkrijte sami. Roman koji vredi pročitati.