Kada pišete? Da li sa sobom nosite notes i zapisujete kada stihovi “naiđu” ili vam je potreban određeni ambijent, određena situacija?
– Kažu da svi pravi pisci imaju tu vrstu DISCIPLINE da pišu/rade u određenom terminu, određeni broj sati za svojim stolom. Bojim se da ja nemam tu formulu. Desi se da pišem svaki dan. Desi se da zapisujem svaki dan ili noć (u poslednjih nekoliko godina obično koristim telefon u te svrhe)… Desi se i trenutak kad ne mogu da dočaram emociju, sliku, da udahnem, da osetim, period kada moram da mirujem… Srećom, to brzo prođe. Neke od mojih pesama nastale su na mestima koja sam posetila… Neke napišem U MOMENTU, jer je emocija koja ih je probudila toliko jaka. Neke pesme osetim, ali ih pustim da uljuljkano obitavaju, dok se misao ne izoštri. Vrlo često, moje su pesme izraz i odraz prirode, šume, reke, mora, ptica, grana, preinačenih u ljudsko ruho.
Živite na relaciji Njujork – Pančevo? Gde je vaš dom?
– Vidovito pitanje! Knjiga na kojoj upravo radim se zove “GDE JE MOJA KUĆA”!
Koji grad je inspirativniji i zašto?
– U Pančevu, ja sam kod kuće. Volim zvona crkve koje čujem ujutro, glasove prolaznika, golube i gugutke na prozoru, misteriozni tamiški pejsaž, prelepe kuće oglodanih fasada, čistotu duša i istovremeno, neprestanu intrigu grada koji, baš kao i Njujork “nikad ne spava”. Uopšte nisam mislila da ću u Njujorku provesti 30 godina… Iz ove perspektive, zahvalna sam što sam, zahvaljujući mom ocu, imala mogućnost da doživim i proživim taj svet koji mi se tada činio potpuno stran, a koji nikad nije postao POTPUNO MOJ. Interesantna ŽIVOTNA LEKCIJA, koja me je naučila nekim vrlo egzistencijalnim pitanjima.
I lakše pišem u Pančevu. A ipak, neke od mojih i, usudiću se da kažem, čitaocima i publici najomiljenijih pesama, nastale su u Njujorku (npr. iz AMARANTA: STARAC, GNOM I KLETVA ). S druge strane, RAJSKI KAVEZ je u potpunosti napisan u Pančevu.
Osim poezije, šta je to što vas čini srećnom, daje vam osećaj da ste prisutni na ovoj planeti i uživate u tome?
– Moja Nađa. Moji prijatelji. Moj YOGA studio koji ima isto ime kao i moja prva knjiga “AMARANT” … I spoznaja da je sve moguće, ako se odvažite.
Da li pesnici imaju neostvaren san u stvarnosti?
– Sa jedanaest godina, želela sam da postanem balerina. Tridesetak godina kasnije, gledajući dokumentarni film o sletanju na Mesec, užasnula me je izvesnost pomisli da neću moći to da postignem u toku svog života. Bilo je i drugih snova, u međuvremenu. Kad bi se posvetili tome, sigurna sam da bi lista neostvarenih snova svih nas mogla da postane beskrajna. Pitanje je zašto se ne okrenuti ka onom što nas je učinilo ili nas SADA čini ispunjenim? Jer je upravo to ono što nas definiše i zbog čega naš kratki trenutak na ovom svetu ima SMISAO.
Naša sagovornica trenutno radi na tri zbirke poezije, i reflektivne i ljubavne: “GDE JE MOJA KUĆA”, “ČANDAN”, “LEČILIŠTE”. Ima “kostur” za horor roman, za sada bez naslova. I pokušava da “oblikuje” zbirku kratkih priča, pod radnim naslovom “Priče iz beline”.
Sa pesnikinjama Gordanom Vlajić i Mikom Pavlović, koje su joj inače i bliske prijateljice, započela je poetski projekat pod nazivom “Krilate pesme”, sa kojim već imaju zakazane nastupe u Narodnom muzeju Pančeva – 12. februara i u Gradskoj biblioteci Novog Sada – 8. marta, a planirani su i nastupi u inostranstvu. Ovim projektom žele da približe poeziju široj publici, naročito mladoj, kojoj poezija više nije tako bliska.
Imate li u svojim mislima trasu puta kojim želite da idete i mesto gde će vas on odvesti?
– Put koji pominjete je zanimljiv zbog samog putovanja, dok je cilj, to jest destinacija sekundarna. Trudim se da spojim do sada naučeno sa novim znanjima. I da NEGUJEM svoju radoznalost.
