Detetova peta godina
STRESNA ZA RODITELJA KOJI JE “U NEMILOSTI”
U ovom uzrastu dete počinje da se identifikuje najpre sa jednim a onda sa drugim roditeljem, i na taj način saznaje kako oni funkcionišu. Međutim, problem je u tome što često jednog od njih potpuno ignoriše, pa se onda potpuno okrene ka drugom
Dete se prvo potpuno usmeri na jednog roditelja, imitira ga u držanju, načinu hoda, govora, jede istu hranu, dok drugog ignoriše. Onda se potpuno okrene drugom roditelju i ponaša se kao da prethodno omiljeni ne postoji. Naglo menjanje naklonosti se dešava kako bi dete moglo intezivno da uči, podeljena pažnja bi ga usporavala. Zbog toga ovaj period nije stresan za dete, ali jeste za roditelja koji je “u nemilosti”.
Težnja za dopadanjem: u petoj godini dete ima jaku potrebu da se dopadne majci, najvažnijoj osobi u njegovom životu. Bez obzira što je sa dve godine dete bilo sebično, sa pet će učiniti sve da zasluži naklonost majke. Želeće da je stalno sa njom, da pričaju, igraju se, da joj pomaže. Ukoliko je otac u ovom periodu najviše sa detetom, mališan će svoju pažnju usmeriti na njega. Petogodišnjak traži odobrenje za sve. Pita, na primer, da li može da popije čašu vode, što neke roditelje može da izludi i da odreaguju vikanjem. Međutim, to sigurno nije dobra reakcija jer može ozbiljno da povredi osećanja deteta, da ga rasplače i da ono to doživi kao da je uradilo nešto strašno loše. Majke su jako osetljive na suze deteta i osećaju se loše što su izgrdile dete. Opsesija bliskosti koju dete ima prema majci dovodi do emocionalne napetosti kod oboje i može da bude izvor velikog stresa.
Uznemirenost zbog odvajanja: potpuno neočekivano petogodišnje dete postaje prestravljeno ako majka nije u njegovom vidnom polju. Ako je njeno odsustvo duže, može čak da pomisli da se ona neće nikada vratiti. Kako su ove situacije česte, roditelji počinju da osećaju krivicu ako provode vreme uveče van kuće bez deteta.
Stres zbog vrtića: kako dete stalno brine o sigurnosti roditelja ili misli da oni mogu da ga napuste, dok je u vrtiću strahuje da neće doći po njega. Vaspitačice i roditelji moraju često da uveravaju dete da je sve u redu i da će sigurno doći po njega kako bi umanjili nesigurnost i stres koji dete oseća.
Strah od nesreće: sve što radi, dete posmatra kroz prizmu mašte, tako da je moguće da ima strah od stvari za koje je malo verovatno da će se dogoditi kao što je, na primer, da će mu izgoreti kuća, da će mu roditelji umreti… Ovo jesu moguće situacije ali je mala verovatnoća da će se dogoditi. Zato treba umiriti dete konkretnim činjenicama, postojanjem vatrogasaca, da su roditelji dobrog zdravlja itd…
Strah od povreda: deca u uzrastu do 3 do 5 godina plaše se povreda, injekcija, krvi, troše veliku količinu flastera sve dok nisu sigurni da neće videti ni kap krvi. Plaše se lomljenja, kad nešto razbiju postaju neutešni, kao i kad vide lutku bez glave.
Strah od onoga što pričaju odrasli: kada čuje nešto što odrasli pričaju može da se uplaši jer ne razume čitav kontekst, naročito ako je razgovor u skraćenicama. Ne razume šalu odraslih pa se uplaši kada čuje da roditelj na pitanje: “Kako si’”, odgovori: “Mrtav sam”. Slike dece koje su žrtve, bilo stvarno ili na filmu, doživeće kao potvrdu da je svet opasno mesto.
Strah od nepoznatih mesta: odlazak na letovanje ili selidba mogu da budu veliki stres za petogodišnjaka. Dete na godišnjem odmoru može da bude zbunjeno time što mama ne radi uobičajene stvari kao kod kuće (na primer, ne kuva). Takođe će biti zbunjeno i dezorijentisano u novom stanu pa ga treba okružiti njemu poznatim stvarima dok se ne navikne na novi prostor.
