Ana Bokun
KATRIGICE KAO ESENCIJA DOBRIH VIBRACIJA

Kažu da je u drugoj polovini 20. veka bila jedna od najlepših devojaka u Splitu. Lepa, skromna i pametna. Vredna i nasmejana studentkinja. Nije čudo što je privukla pažnju tada mladog profesora psihijatrije, kasnije izuzetnog stručnjaka sa ovih prostora, akademika dr Petra Bokuna

Gospođa Ana Bokun svojim življenjem do tog susreta i nakon njega, odličan je sagovornik za „Antistres vodič“.
I ne samo sagovornik, već inspiracija. Razgovaramo u atmosferi mira, opuštenosti i dobrih vibracija. Pričamo o vremenima kada je radila u struci u Splitu, o dolasku u Beograd, onih neprijatnih devedesetih. Povod su njeni radovi, obrađene i oslikane stolice za decu, mala umetnička dela proistekla iz slobodnog vremena s jedne, i talenta s druge strane. Što više razgovaramo, shvatam da je tema razgovora mogla biti i ljubav i zajednica jedne Ane, koja se kada je imala 21 godinu, udala za jednog Petra, i s njim provela 36 ispunjenih godina, sve do njegove smrti. Kako to da ne poznajemo Anu kao UMETNIČKU DUŠU i stvaraoca decenijama?
– Oduvek sam volela da stvaram. Posle osnovne škole završila sam kurs za šivenje, i uživala u šivenju odeće za sestru, drugarice, sebe. Da, strašno sam volela da krojim, crtam, mada najviše – da radim sa drvetom. Umetnost je uvek bila neka moja TIHA PATNJA. Ipak, poslušala sam roditelje i završila gimnaziju i Pravni fakultet. Bila sam svesna da oni žele najbolje za mene, pa im se nisam odupirala.

Glavni Anin saradnik je talentovana unuka Dorotea

Nameštaj je dobio novi život. Udala se za dr Petra Bokuna, rodila sina Zlatka a zatim i ćerku Pejanu, radila… zvuči tipično, ali nije. U svakoj njenoj rečenici osećam koliko je živela ispunjeno i srećno, koliko je bila okružena ljubavlju i poštovanjem, podrškom i razumevanjem. Kako se vratila svojoj ljubavi, stvaranju i slikanju na drvetu?
– Prvi moj ozbiljniji rad je bio u staroj kući mog svekra u Banatu, pre više od dve decenije. Kuća je bila stara, sa zapuštenom drvenarijom. Poskidala sam sve prozore i vrata, ostrugala, ofarbala. I moj suprug je voleo da farba, ali kako nije imao strpljenja da skida staru boju, odlučila sam da uradim sve sama. Sa velikim ZADOVOJSTVOM. Tog jednog leta, ispod oraha u dvorištu, stavila sam stari sto i krenula, od prozora i vrata do divnih starih kredenaca i ormara. Sve sam sama uradila, bez pomoći stolara. Bilo je divno videti kako nameštaj koji je bio skoro za bacanje, dobija novi život.