Plavo koje umiruje. Posle toga godinama nije radila ništa slično. Sve do pre deceniju, kada je prijateljica zamolila da joj oslika staru bakinu drvenu dečju kolevku i stoličicu za malog sina.
– Svidelo mi se to što sam uradila. Od tada do danas volim da sama kupim boje, mešam ih, malo kosultujem unukine slikovnice šta bih mogla da slikam. Dodam uvek i nešto svoje jer želim da sve što stvorim bude originalno. Zato sama pravim i kompoziciju, ali likovi koje crtam su DEČJI JUNACI.
To je Ani Bokun danas aktivnost koja je opušta i istovremeno pokreće, crpe iz nje kreativnost a puni je radošću. Glavni saradnik joj je unuka Dorotea, koja takođe voli da crta i ima talente za razne vrste umetnosti. Baki pomaže u izboru boja i motiva. Ana često slika morske motive jer je to vraća u detinjstvo, u zavičaj.
– Čak se i moja facebook stranica zove „katrigica“ što u Dalmaciji znači „MALA STOLICA“. Taj Mediteran i to more, to me uvek prati. Ta prelepa plava voda u koju, kad gleda, čovek se opušta. Mora, reke, jezera, oni umiruju i kad uđemo u njih sve negativno izađe iz nas.
Prijatelji su velika podrška. Bilo je razloga za nemir u njenom životu. Ne priča o tome, ali je jasno da je rat učinio svoje. Nisu zaboravili ali nisu se ni predali – živeli su dalje, najbolje što mogu. Negovali najveću vrednost – porodicu, i radili na očuvanju najvažnijeg – uma i svesti. Dr Petar Bokun preneo je veliku količinu svog znanja i iskustva o radosti i životnom balansu na svoju porodicu.
– Moj muž je uvek govorio: treba misliti pozitivno, radovati se, izbegavati ružne vesti. Tako sam prestala da kupujem novine, na televiziji gledam samo 3-4 kanala. Imam divne PRIJATELJICE s kojima se družim, razgovaramo, izlazimo na kafu. Bogata sam jer me okružuju divni ljudi koji me vole i koje ja mnogo volim.
Smeh je gimnastika za mozak. Podsticao je Petar svoju Anu da slika, ali ona nije bila sigurna da je dobra u tome. Mislila je da je amater, i da pre izložbe treba sa završi odgovarajuću umetničku školu. Taj njen stav nije uspeo da promeni, ali jeste uspeo da je nauči da savlada stresne i teške trenutke.
– Naučio me je da je nervoza potpuno beskorisna. Ta anksioznost koja obuzima i mene kao i mnoge ljude je nešto zbog čega samo gubim energiju toliko da nešto ne mogu pravilno da uradim. I da je NAJBOLJI LEK: da se smejem. Stalno je govorio da se muškarac mora nasmejati 15-16, žena 13-14 puta dnevno da bi bili u psihičkom balansu, jer smeh je gimnastika za unutrašnje organe i mozak, on oslobađa. Znao je toliko da se smeje da su nama tekle suze. Važno je da se ljudi smeju, bilo čemu i često. Danas želim da se smejem što više, posebno sa mojom Doroteom, jer deci nedostaju smeh i radost, a oni ih oslobađaju napetosti. Te nenormalne napetosti koja nam nanosi nepopravljivu štetu, ostavlja velike posledice na naš organizam, a onoga što ju je izazvalo se ni ne sećamo posle nekog vremena.
