Topla priča o ljubavi
ARZAMAS
Ivana Dimić
Neke ljude volimo, manje ili više, neke ne. Neki su deo naše prošlosti, sadašnjosti, ili budućnosti. Ali, ima ljubavi koje su iznad svih – prema deci i roditeljima. U ovoj knjizi, majkama.
„Arzamas“ je knjiga koja se čita u dahu, i koja vam oduzima dah. Zašto?
Hajde prvo da vas upoznamo sa autorkom. Ivana Dimić, diplomirani dramaturg, za ovu knjigu je dobila NIN-ovu nagradu za 2016. godinu. Ne bavi se samo dramaturgijom u pozorištima. Ona je autor brojnih kratkih priča, drama, dramatizacija, televizijskih scenarija, prevoda sa engleskog i fransuskog jezika. Živi i radi u Beogradu, i kao neko ko je svojim radom važan za našu kulturu i umetnost, ima status istaknutog umetnika.
Ali, Ivana je žena koja predivne emocije, igrajući se rečima, opisuje na do sada ne često viđene načine. I to emocije kako prema sebi, tako i prema majci, koju je poslednjih godina negovala, sa kojom je živela i proživljavala razne izmišljene i prave bolesti, pa i demenciju, čak i teškim fazama. I tako devet godina, skoro do mamine devedesete.
Svaka ćerka i svaka majka mogu se prepoznati u dijalozima u knjizi. Priča o godinama književnice koje je provela živeći sa svojom starom majkom je duhovita, sadržajna, vrlo slikovita.
„E, ovako moja majka i ja razgovaramo!“, pomisle mnoge žene čije su majke imale ili imaju, ipak, tu sreću da dočekaju 80 i više godina.
Da, sreća je to danas. Ali, tužno je gledati najbližeg kako ga preuzima bolest koja menja misli, sećanja, karakter, pamet. Emocije se prepliću, njihov je ples lepršav i natopljen ljubavlju.
I strpljenjem, pažnjom, razumevanjem. Valja se napojiti dobrim mislima, osamiti i u tim trenucima ojačati za dane koji dolaze.
Knjiga je napisana kao brzo smenjivanje proznog teksta i dramskih dijaloga, autorkinih misli kada je sama, i razgovora sa majkom. Svaka stranica nam govori da je smisao naših života u ljubavi, uprkos svemu što nam se i kako nam se dešava.
Ivana Dimić kao da u tim razmišljanjima i misaonim putovanjima do nekih drugih prostora nalazi razloge i snagu da izdrži sve ono što je, neminovno, čeka.
„Surovo je reći, ali istina je da je lakše biti nesrećan, kao što je udobnije biti ohol. Život ljudima nudi obilje neprilika i mnoge dokaze da su u svakom pogledu vrsniji od svojih bližnjih“, piše ona.
A zatim i: „Niko ne bi trebalo da povlađuje svojim strahovima pošto oni, udruženi sa samosažaljenjem, mute vidljivost i seju štetu.“
Da li je lako voditi naporne dijaloge sa majkom koja je takva kakva jeste, ponekad nedokazana kao malo dete? Ivana piše: „Postoje teskobne pukotine u vremenu kada čovek nije u stanju da podnese ni nečujni zvuk opalog maslačka, kada ne može više ništa da izdrži.“
I šta raditi? „Ne treba posustajati, samo ne treba posustajati, ma kako neizgledna bila predviđanja… Samo treba izdržati.“
Kada se majka zaista razboli od demencije, kada simptomi postanu uočljivi i teški, to su trenuci „kada čovek uvidi da više nema čemu da se nada…Trenutak kada je sve završeno…Tada je vreme da se odustane.“
Mnogo predivnih misli i osećanja sadrži ova knjiga. Onih kojima se svako od nas ko ima koga da voli, prikloni. Posebno u danima kada smo na klackalici da li da više brinemo o sebi ili o nekome, kada smo u dilemama kako da se postavimo i ponašamo. Reći ili prećutati? Progutati ili izbaciti iz sebe? Povlađivati ma kakva šteta bila, ili se suprotstaviti?
Jeste, teško je kada se neko naš razboli, ali knjiga se samo jednim delom time bavi. Većina dijaloga je simpatična komunikacija ćerke koju majka kao veliki autoritet i pomalo okrenuta samo sebi i svojim potrebama, ne vidi uvek kao odraslu i samostalnu. Majka koja ne ume da odćuti. Koja svoje nezadovoljstvo, najverovatnije brzinom kojom su godine prošle, sipa svuda oko sebe. Istovremeno ne shvata da ima 80 i više godina. Ne prihvata da je stara i da mnogo toga više ne može, recimo da vozi automobil, i bolje zna šta joj od bilo kog doktora pa sama daje dijagnoze. Koliko je iko od nas svestan svojih godina i mogućnosti, ali iskreno? Jako malo ljudi.
A zapravo je, u dubini duše, svesna svega. Dok demencija ne uzme maha. Tada emocije eksplodiraju.
„Kad bi čovek mogao da predvidi šta će sve činiti sadržaj njegove sudbine, ne bi morao iz naknadnih doživljaja da se uči mudrosti. Bio bi odmah spreman sa umećem na dlanu“, piše u knjizi.
Štošta nam ostaje u mislima nakon čitanja ove izuzetne knjige, kao da nam je duša umirena i ušuškana u toplo ćebence. Dobro je, osećam isto. Nema suza, patnje, bola, sve je to život. Sve je kako treba, ako zapamtimo rečenicu iz knjige:
„I ne goni svoje srce, pusti ga da te vodi, to je redak sluga koji je mudriji od svog gospodara.“
Ako budete čitali „Arzamas“ zaista ćete antistresno provesti par sati, oplemenjeni izuzetnim stilom pisanja i sadržajem, ljubavlju autorke kako prema majci tako i prema lepoti života, toj igri kojoj bi svi trebalo slobodno, verujući da za nas ima najbolji plan, da se prepustimo.
