Snežana Sremac
Uvek iznova otkrivam čarobne formule života

Naučnice obično zamišljamo kao čudne likove „zaronjene“ u knjige, raščupane kose i sa velikom dioptrijom. Naša sagovornica prkosi ovim uverenjima dokazujući da naučnica može da bude i te kako dama

Snežana Sremac je magistrirala hemijske nauke na Beogradskom univerzitetu ali je svoj rad najvećim delom posvetila zaštiti i oplemenjivanju životne sredine. Trenutno radi u Akreditacionom telu Srbije kao menadžer predmeta akreditacije laboratorija i kaže da se u svemu što radi daje do poslednjeg atoma snage. Smatra da su iskustvo i znanje njeno najjače oružje u poslu koji radi, ispunjava je i humanitarni rad, ali ni život ne prolazi mimo nje jer čarobne formule života uvek iznova otkriva srcem i dušom.

Kako je vaš izbor postala hemija, nešto što na prvi pogled ne deluje dovoljno interesantno većini ljudi?

Hemiju sam zavolela još na prvom času. Sećam se da je nastavnica demonstrirala neki eksperiment, i ja sam bila oduševljena. Toga dana sam odlučila da ću se baviti hemijom ili nečim usko povezanim sa ovom naukom, jer je za mene to u isto vreme bila i neka vrsta umetnosti. I zaista, spajanjem nekoliko jedinjenja možete stvoriti neverovatne boje, zanimljive reakcije ili napraviti sopstveni parfem.

Koje su prednosti a koje mane raditi u okruženju gde “vladaju” muškarci?

Dosta sam radila u okruženju gde „vladaju“ muškarci, i u tom smislu mogu da pričam samo o prednostima. To je uvek bio odnos pun obostranog poštovanja i razumevanja, a mogu da kažem da sam se osećala zaštićenijom i podržanijom.

Koliko je stresno raditi u takvom svetu i kako ste se vi sa tim suočavali i rešavali?

Živimo u modernom vremenu gde svaki segment života prati stres, i to je naša “surova istina”. Treba pronaći način za borbu protiv stresa. Dosta čitam, i duhovnu i svetovnu literaturu. Čitam ono što me pokreće na dobro, na promene, na rešavanje nekih nedoumica. Tako rastem i jačam, i čini mi se postajem bolja, otvorenija i korisnija i sebi, i ljudima oko sebe. Ispunjava me kada sam u prilici nekome da pomognem. Srećna sam što umem i da pružim, i da primim. Najveći mir nalazim u crkvi na Liturgiji, naiskrenije i najlekovitije suze izronim u ispovedaonici. Na veliki broj pitanja sam mogla sama sebi da dam odgovor, tek nakon dobrog raspremanja sopstvene duše. Tako sam počela i da posećujem radionice, idem na tribine, proširila su se interesovanja. I onda je nekako sve počelo da dolazi na svoje.
Život nameće nove i nove, teške i teže situacije, a ja kroz ono sto sam naučila teže ili lakše savladavam sve prepreke. I taj g-din Stres kada naiđe, trudim se da ga kulturno zaobiđem, a ako već to ne mogu onda mu dozvolim da mi pravi društvo veoma kratko.